KNJIŽEVNA KRITIKA Oslobađanje sveta: „Tobogan“ Saše Radojičića

U vremenski interval – od trenutka kada još „ništa nije raslo iz tišine sveta“ preko onog kada se „divni dečaci“ igraju loptom „velikom kao budućnost“ i spuštaju se niz tobogan, zatim onog kada tresnu na zemlju „hladnu i tvrdu kao istina“, do onog u kojem opet preovladava tišina koja je sada pesma, gospodarica, ljubavnica, ona koja ne prašta neposvećenost stvaraoca, smešteno je sve što čini jednu egzistenciju: male i velike nevolje, željene i nerealizvane revolucije, raskorak između onoga čemu smo stremili i što smo ostvarili, uvek potrebne varke...

Ako nabrojano čini egzistenciju, šta onda čini pesmu i gde je u svemu tome stvaralac? Do tog odgovora dolazimo čitajući novu zbirku Saše Radojčića, kao i njegovo Vjeruju kojim, logično, zatvara ovu izuzetnu knjigu. 

Dakle, „govoreći o onome što jeste, kažemo ponešto o onome čega nema, nije ga bilo i nikada ga i nigde neće biti”. To je svet pesme. On može ličiti na ono što vidimo, ali je ipak samosvojan. Njegovo stvaranje podrazumeva vraćanje u detinjstvo, polazak sa tog mesta tamo gde nas, kako sa uvećanjem iskustva saznajemo, sve manje ima, tamo gde sve manje imamo izgleda da pobedimo male i velike nevolje, melanholiju, bolesti, a gde se sve više upoznajemo sa zakonitostima i „navikama” koje su nam nekada delovale neobjašnjivo, na primer stračevo svakodnevno grabuljanje lišća (Pastorala) ili pak s veštinama koje nam deluju apsurdno, na primer, pravljenje mrtvačkih kovčega  (Po meri). 

Da li protok vremena bivanje pretvara u grotesku – i pojavno i esencijalno – da li obesmišljava umetničku kreaciju? Sve su to složena pitanja koje pokreće Radojčićev Tobogan. Ukoliko bismo razmislili o samom naslovu knjige, odgovor na ta pitanja sigurno bi bio pozitivan. Ipak, takav odgovor bio bi površan, brzoplet. Zato što sam naslov zavodi, poigrava se smislom pesama, kao što se i one poigravaju njime. Poigrava se naslov i čitaočevim mogućnostima...

U tom poigravanju, kao i u samom stvaranju, pesnik nastoji da oslobodi svet. To je, izvesno, velika, rizična i veoma zahtevna misija. Ona se, unekoliko, može učiniti i paradoksalnom – zato što onaj koji na taj način oslobađa svet nužno pada u ropstvo. Njegovo stvaranje biva umetnost – istinska i velika – samo ukoliko joj se on sasvim preda rizikujući da sve druge zapostavi jer, kako kaže u antologijskoj pesmi, koja ga je sasvim uzela: 

bližnji koje zanemarujem / o pesmi brinući / možda će mi oprostiti // pesma neće ako je zanemarim / izdaće me bez kajanja // i tu je krug zatvoren (Ljubavnik pesme).

Taj krug zapravo je obruč – za stvaraoca – voljena bukagija, savršenstvo, srce. To nam govori i mesto Ljubavnika pesme u samoj zbirci. Ta pesma pulsira poput srca. Iz njenog centra, i istine, ođekuje sve drugo u ovoj knjizi, kao i ono što bi tek trebalo da nastane jer: „pesma je čudo / čuje se neizgovorena” (Iz krila pesnika). 

Slađana Ilić