DNEVNIK U SELU DO HILJADU STANOVNIKA – POTPORANJ Gospodski život uz vodu i mir
Mislićete da izmišljamo, ali selo koje se zove Potporanj zaista postoji, nalazi se na desetak minuta od Vršca, i prava je slika i prilika banatskog seoceta u kom prespava oko 150 duša.
Skrajnut od glavnog puta koji vodi do Straže, a zavučen između Izbišta i kanala DTD, Potporanj sve tiše iščekuje nove dane, ali kad meštanima date povod da se okupe, bome, uopšte nisu tihi!
– Mir koji ovde imamo izdvaja naša sela u odnosu na druga – tvrdi predsednik Saveta MZ Potporanj Dušan Stanisavljev. – I baš zato što smo na desetak minuta do grada, gde imamo sve što nam je potrebno, u mestu je socijalni život manje omogućen. Mlado stanovništvo nam je orijentisano prema gradu, jer način života i poslovi to uslovljavaju.
Ipak, niko od njih ne prodaje svoju dedovinu, što uliva nadu da će se jednog dana vratiti u svoje rodno mesto. A o tome koliko rodni kraj ne mora uvek da bude najlpeši, potvrđuje i životna priča bračnog para Gromović, naročito gazda Radiše kom je, uprkos svim lepotama njegove Ivanjice, Potporanj uspeo da ukrade i zadrži njegovo srce, a on srce svoje žene Jelene.
– Sestra mi se udala ovde, ona me je i dovela. I da vam kažem, nisam pogrešio što sam došao! Ravnije je i lakše se ovde živi nego u Ivanjici. Ovde su mi i deca išla u osnovnu školu, pa otišla za Beograd. I mi smo se vratili tamo, ali kad sam dobio penziju, opet sam došao u Potporanj – priča Radiša Gromović, prisećajući se da je, kad je 1968. godine došao na jug Banata, bilo mnogo naroda i dešavanja, mada je sada, ovako praznjikavo selo ipak idealno za život. – Sećam se, kad sam došao, nije bilo asfalta, a po ulicama sve tragovi od traktora koje na proleće poravnaju, a onda kad dune vetar, ne vidi se selo od prašine. Sad se živi gospodski!
I mada za penzionere (ali i mlade) nema lepšeg mesta od Potporanja, kako nema autobskih linija, niti svako ima kola i može da vozi, taksi koji će vas prevesti ni 12 kilometara do Vršca, naplatiće vam vožnju u jednom smeru, ponavljamo – jednom smeru – čak 1.300 dinara. Da li i cifru da vam ponovo napišemo? Možda slovima – hiljadutrista dinara!
Moje viđenje je da će ljudi početi da se vraćaju na selo, jer će nas ubrzan i stresan život naterati da tražimo mir. Neki moji poznanici već sad planiraju da kupe kuću na selu kako bi im deca odrastala u zdravijoj sredini (Dušan Stanisavljev)
– Kažem, najveća nepravda za nas starce je što nemamo gde da kupimo hleb u selu, pa ga donosimo iz Vršca, uzmem pet vekni, pa u zavisnosti od apetita, potraje nam do mesec dana – kaže lepša Gromovićeva polovina Jelena, inače rođena Novosađanka koju su ljubavi uvek vukle u Banat. – Znate kako, nas dvoje zajedno imamo 80.000 penzije, skromno živimo, najedemo se lekova, pa nam je dovoljno.
Potpora za buduća pokolenja
Još sredinom 17. veka – 1666. godine – spominje se selo Podporan, ali nešto istočnije od današnjeg Potporanja. Nekoliko decenija kasnije, na samom početku narednog veka, izgrađena je crkva brvnara i ona slovi za najstariju u južnom Banatu, bar nam tako tvrde meštani. Ali svakako da ovaj hram Vaznesenja Hristovog, koji je veoma specifičnog i skromnog izgleda i gabarita, predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja.
Od istorijskih podataka važni su oni da je škola u selu izgrađena 1902. godine, a železnička stanica biva otvorena 1908. Današnje ime mesto nosi od 1922. godine.
Kada bi lepa Jelena bila u prilici da u selu nešto preuredi, naravno kada bi je neko pitao i uvažio njeno mišljenje, ona bi jedan ćošak prodavnice (koja trenutno ne radi, ali će proraditi opet) osposobila za uplatu računa, kad već nemaju Poštu.
– Od većih investicija koje smo priželjkivali, veći deo smo i ostvarili. Recimo, napravili smo teren za mali fudbal, što je nešto što smo želeli još iz perioda kad sam i ja bio dečak, ali eto, skoro smo to uspeli da realizujemo. Prošle godine smo dobili i kapelu. Kad je reč o budućim planovima, još nismo ništa precizno odredili, ali mislim da smo za sad dobili dovoljno – veli Stanisavljev, koji se pre desetak godina s društvom iz sela organizovao i ofarbao most preko kanala, što je vest kojom su svi bili oduševljeni, pa se i širila nadaleko.
Iskreno da vam kažem, mogao sam da zamislim da će ovo naše selo jednog dana ovako izgledati. Čim nam nisu otvorili nikakav pogon, sve mi je bilo jasno (Radomir Lazin)
Potporanj je stigao na red za komasaciju zemljišta, a još uvek stoji u redu za kanalizaciju i gasifikaciju. Možda i za još pokoje parče asfalta...
– Mi smo sami, našim sredstvima, asfaltirali ceo selo još 1987. godine, a tri godine pre toga smo izgradili vodovod – priča meštanin Radomir Lazin koji je rođen u Potporanju i u njemu će i da ‘mre. – Kada sam bio odbornik u Skupštini grada, potegao sam pitanje puta ka Izbištu, a kako je i njihova Mesna zajednica imala razumevanja, preuzeli su deo kolača i 2011. godine smo se povezali. Iskreno da vam kažem, mogao sam da zamislim da će ovo naše selo jednog dana ovako izgledati. Čim nam nisu otvorili nikakav pogon, sve mi je bilo jasno... Recimo, u Sloveniji, čim neko selo krene da jenjava, oni otvore fabriku!
Kako Lazin tvrdi, zapošljavanje u ovom delu Banata pitanje je života i smrti, pa čak i brakova i razvoda. Žene sve više vuku ka Vršcu, a kad tamo dobiju posao, žele i da se sele...
– Devojke bi da se udaju za naše momke, ali da žive u gradu. A i sad je moderno da se dižu krediti za stanove... Ovde u Potporanju život ništa ne košta. Imamo svoju zemlju, svoju hranu – kaže naš sagovornik, koji prvu jutarnju kafu mora da popije sa ženom, da bi im se kasnije pridružila i komšinka s kojom prepričavaju sve što se u međuvremenu, veliko il’ malo, zbilo. – Kad nam dođe neko sa strane teško prihvati to što se mi ovde ogovaramo. Normalno je da i njih spominjemo u priči, jer nam se ništa drugi ovde i ne dešava.
Sećam se, kad sam došao, nije bilo asfalta, a po ulicama sve tragovi od traktora koje na proleće poravnaju, a onda kad dune vetar, ne vidi se selo od prašine. Sad se živi gospodski! (Radiša Gromović)
Možemo samo da zamislimo šta li su tek o nama pričali kad su nam videli leđa...
Elem... Ne treba izostaviti ni podatak da u njihovoj školi, koja je dobila novu stolariju, od prvog do četvrtog razreda ima svega tri đaka; da im lekar dolazi svakog petka, a kako daje terapije za nekoliko meseci unapred, gužve se u čekaonici više ne stvaraju; Fudbalski klub „Potporanj” im je simbol sela, a utakmice igraju u južnobanatskoj ligi, čime se ponosno diče...
– Moje viđenje je da će ljudi početi da se vraćaju na selo, jer će nas ubrzan i stresan život naterati da tražimo mir. Neki moji poznanici već sad planiraju da kupe kuću na selu kako bi im deca odrastala u zdravijoj sredini – navodi Stanisavljev.
Ali za zaključak cele priče prenećemo vam mudrost Radiše Gromovića: „Deco, da vam kažem iskreno, ko je zadovoljan, zadovoljan je onim što ima, a ko nije, njemu ni kule ni gradovi nisu dovoljni!” Amin.
Tekst i foto: Lea Radlovački