Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

FILMSKA KRITIKA Sveobuhvatna anatomija stradanja

21.06.2024. 13:18 13:47
Piše:
Foto: Youtube Printscreen / Aleksandar Reljić

Velike tragedije, lične i kolektivne, pogotovo ove prve, u čoveku koji ih je preživeo, ostaju duboko urezane dok je živ.

Sećanja društva pak podložna su eroziji raznih vrsta. Od onih pod pritiskom dnevne politike, geopolitičkih interesa, ideoloških smernica, do od gore propisanih kolektivno sedativnih mera i paraistorijskih smatranja i prekrajanja. Ako se svemu priključi i manjak pouzdanih činjeničnih izvora, lako je naći se pred izobličenom prošlošću ili prazninom zaborava. A one ne samo što za stradale znače drugu smrt, već za pretekle i potomke, opasno za sadašnjost i budućnost, neznanje. Podseća nas na to pored ostalog, videćemo, ne manje važnog, dugometražno dokumentarno ostvarenje Aleksandra Reljića „Novosadsko sećanje”. Posle festivalske premijere na beogradskom Beldoksu, usledila je i ona u Novom Sadu i ovih dana prikazivanje u okviru repertoara bioskopa „Arena sinepleks”. 

Praznim grobovima iznad kojih su porodični spomenici stradalim novosadskim Jeverejima u lokalnim pogromima, kao i nacističkim logorima, o kojima svojoj sagovornici govori Teodor Kovač, započinje ovaj, po količini i raznovrsnosti materijala skoro epski dokumentarac, da bi i upućenog gledaoca u temu odmah strmoglavio usred zloglasne Novosadske racije u januaru 1942. godine. Od ruku vojnika okupacione mađarske vojske stradalo je tada više od 1.000 stanovnika ovaga grada. Bila je jaka zima i deo ubijenih Jevreja, Srba i Roma bacan je u Dunav na plaži Štrand, u rupu probijenu u debelom u ledu. A to je samo deo poubijanih civila svih generacija, od više hiljada koje je užasna sudbina zadesila u mnogim mestima južne Bačke (Šajkaške). O tome se puno toga zna, zabeleženo je, a i mnoga sećanja su preživela i preneta su do naših dana. Pa čemu onda još i ovaj film, ako je sve rečeno i ispisano? Odgovor će saznati samo oni koji pogledaju „Novosadsko sećanje”. A trebalo bi da ga vide svi. 

Pored Teodora Kovača, Ivan Ivanji i Marta Flato, uz još nekoliko potomaka učesnika tih zbivanja i van Novog Sada, glavni su junaci filma, kao preživeli svedoci novosadskog pogroma iz 1942. Njihove lične, sudbinske priče i sećanja, kao autentični materijal za romanesknu građu, okosnica su filma u istoj meri u kojoj je i ovovremeni angažman i posvećenost novosadske profesorke sociologije Marije Vasić. Ona se u učionici, ali i kao privatna i javna ličnost, permanentno bori, jer je tako jedino i moguće, protiv neoprostivog zaborava i falsifikovanja. Da za to ima debelog razloga, ispostavilo se gotovo igrom slučaja – u vreme snimanja „Novosadskog sećanja”, lokalna vlast – beleži to i ovaj film – na putu je da podigne spomenik nevinim žrtvama Drugog svetskog rata, sa spiskom imena stradalih, među kojima su se našli i ratni zločinci, egzekutori u Novosadskoj raciji.

Ko je bio Ignjat Pavlas, kako i zašto je stradao sa svojom ženom, petnaest minuta pre nego što će stići naredba da se obustavi ubijanje ljudi i dece u koloni, ko je bila beba koja se iz ruke u ruku predavala prema početku kolone, što dalje od zaleđenog Dunava, šta su učinili Mihalj Miškela Horvat i Andor Molnar zajedno sa vojnim komandantom sela Lajošem Dunafalvijem i čuvenim tamburašem Vasom Jovanovićem da bi sprečili raciju u Kovilju, šta je rekao jedan od posle rata osuđenih ratnih zločinaca povodom racije... ono je što prvo pada na pamet kad počnete film da odvijate unazad.

Precizan u kontekstualizaciji i interpolaciji šire istorijske slike (arhivske fotografije i filmski snimci) i ličnog, tragičkog preživelih i stradalih, bez trunke patetike i izveštačeno protokolarno prigodnog iskazivanja pijeteta, „Novosadsko sećanje” u svojoj organizovanoj razuđenosti ostvaruje svojevrsnu zaokruženost i emocionalnu kontekstualizaciju jedne velike priče o stradanju i zlu, ali i ljudskosti i sreći života. Jer nije dovoljno samo znati, već i osetiti da bi se razumelo.

Reljićev film se gleda u jednom dahu kao angažovano autentično svedočanstvo o prošlosti, ali i sadašnjosti, potvrđujući tvrdnju mnogih filmotvoraca da je filmski medij taj koji kreira najtačniji otisak vremena i svih nas prolaznih u njemu. Za postizanje navedenih dometa autor je imao izvanrednu kreativnu podršku saradnika (montaža, muzika, zvuk) i poverenje svih učesnika u filmu, neizostavne za uspeh svakog dokumentarističkog poduhvata. 

Vladimir Crnjanski

 

Piše:
Pošaljite komentar
FILMSKA KRITIKA Beznadežno, snaga je u vama: Radnička klasa ide u pakao

FILMSKA KRITIKA Beznadežno, snaga je u vama: Radnička klasa ide u pakao

18.04.2024. 19:54 20:01
FILMSKA KRITIKA: "ZA DANAS TOLIKO" Život veseli i tužni, svakodnevni

FILMSKA KRITIKA: "ZA DANAS TOLIKO" Život veseli i tužni, svakodnevni

03.04.2024. 20:18 20:26
FILMSKA KRITIKA Jorgovani: Sapunica kao sudbina

FILMSKA KRITIKA Jorgovani: Sapunica kao sudbina

06.03.2024. 18:21 18:41