ФИЛМСКА КРИТИКА Свеобухватна анатомија страдања
Велике трагедије, личне и колективне, поготово ове прве, у човеку који их је преживео, остају дубоко урезане док је жив.
Сећања друштва пак подложна су ерозији разних врста. Од оних под притиском дневне политике, геополитичких интереса, идеолошких смерница, до од горе прописаних колективно седативних мера и параисторијских сматрања и прекрајања. Ако се свему прикључи и мањак поузданих чињеничних извора, лако је наћи се пред изобличеном прошлошћу или празнином заборава. А оне не само што за страдале значе другу смрт, већ за претекле и потомке, опасно за садашњост и будућност, незнање. Подсећа нас на то поред осталог, видећемо, не мање важног, дугометражно документарно остварење Александра Рељића „Новосадско сећање”. После фестивалске премијере на београдском Белдоксу, уследила је и она у Новом Саду и ових дана приказивање у оквиру репертоара биоскопа „Арена синеплекс”.
Празним гробовима изнад којих су породични споменици страдалим новосадским Јеверејима у локалним погромима, као и нацистичким логорима, о којима својој саговорници говори Теодор Ковач, започиње овај, по количини и разноврсности материјала скоро епски документарац, да би и упућеног гледаоца у тему одмах стрмоглавио усред злогласне Новосадске рације у јануару 1942. године. Од руку војника окупационе мађарске војске страдало је тада више од 1.000 становника овага града. Била је јака зима и део убијених Јевреја, Срба и Рома бацан је у Дунав на плажи Штранд, у рупу пробијену у дебелом у леду. А то је само део поубијаних цивила свих генерација, од више хиљада које је ужасна судбина задесила у многим местима јужне Бачке (Шајкашке). О томе се пуно тога зна, забележено је, а и многа сећања су преживела и пренета су до наших дана. Па чему онда још и овај филм, ако је све речено и исписано? Одговор ће сазнати само они који погледају „Новосадско сећање”. А требало би да га виде сви.
Поред Теодора Ковача, Иван Ивањи и Марта Флато, уз још неколико потомака учесника тих збивања и ван Новог Сада, главни су јунаци филма, као преживели сведоци новосадског погрома из 1942. Њихове личне, судбинске приче и сећања, као аутентични материјал за романескну грађу, окосница су филма у истој мери у којој је и ововремени ангажман и посвећеност новосадске професорке социологије Марије Васић. Она се у учионици, али и као приватна и јавна личност, перманентно бори, јер је тако једино и могуће, против неопростивог заборава и фалсификовања. Да за то има дебелог разлога, испоставило се готово игром случаја – у време снимања „Новосадског сећања”, локална власт – бележи то и овај филм – на путу је да подигне споменик невиним жртвама Другог светског рата, са списком имена страдалих, међу којима су се нашли и ратни злочинци, егзекутори у Новосадској рацији.
Ко је био Игњат Павлас, како и зашто је страдао са својом женом, петнаест минута пре него што ће стићи наредба да се обустави убијање људи и деце у колони, ко је била беба која се из руке у руку предавала према почетку колоне, што даље од залеђеног Дунава, шта су учинили Михаљ Мишкела Хорват и Андор Молнар заједно са војним командантом села Лајошем Дунафалвијем и чувеним тамбурашем Васом Јовановићем да би спречили рацију у Ковиљу, шта је рекао један од после рата осуђених ратних злочинаца поводом рације... оно је што прво пада на памет кад почнете филм да одвијате уназад.
Прецизан у контекстуализацији и интерполацији шире историјске слике (архивске фотографије и филмски снимци) и личног, трагичког преживелих и страдалих, без трунке патетике и извештачено протоколарно пригодног исказивања пијетета, „Новосадско сећање” у својој организованој разуђености остварује својеврсну заокруженост и емоционалну контекстуализацију једне велике приче о страдању и злу, али и људскости и срећи живота. Јер није довољно само знати, већ и осетити да би се разумело.
Рељићев филм се гледа у једном даху као ангажовано аутентично сведочанство о прошлости, али и садашњости, потврђујући тврдњу многих филмотвораца да је филмски медиј тај који креира најтачнији отисак времена и свих нас пролазних у њему. За постизање наведених домета аутор је имао изванредну креативну подршку сарадника (монтажа, музика, звук) и поверење свих учесника у филму, неизоставне за успех сваког документаристичког подухвата.
Владимир Црњански
