AKADEMIK ALEKSANDRA VREBALOV, KOMPOZITORKA Muzika otvara prostor za saosećanje

Za tu zemlju je, inače, vezan dobar deo njene karijere, tu je i radila, i stvarala neke od svojih kompozicija iz bogatog opusa koji sada broji više od sto dela. Odatle potiče i njena intenzivna saradnja sa čuvenim “Kronos kvartetom”, koji je, upravo zahvaljujući Aleksandri Vrebalov, gostovao u njenom rodnom Novom Sadu, u kojem kao redovna profesorka predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a odnedavno je i dopisni član SANU. Novo delo, pod nazivom “Strane sveta”, 25. aprila u San Francisku premijerno će izvesti “Kronos kvartet”, koji je takođe zaslužan i za prvo američko izvođenje kompozicije “Zlato je došlo iz svemira”. 
 

Naslov „Zlato je došlo iz svemira” može da bude višeznačan, a ujedno se čini i da sve stvari postavlja, i posmatra, u ravan iznad svakodnevnog. Možda i svako ima svoju asocijaciju na to šta podrazumeva. Koja je bila vaša ideja koju ste želeli da iskažete u ovoj kompoziciji? 
 

- Naslov „Zlato je došlo iz svemira“ je u bukvalnom smislu inspirisan naučnom činjenicom da je elemenat - zlato - nastao u Svemiru, nije ga stvorio čovek, što ga čini doslovno vanzemaljskim.  Ovo delo je za mene meditacija o lepoti i čistoti duše koja se ne može pokvariti u zemaljskim odnosima, i o plemenitosti rada vođenog ljubavlju i istinom.  Delo je nastalo za proslavu pedesetogodišnjice postojanja “Kronos kvarteta”. Inspirisano je radoznalošću, osećanjima, sećanjima i preispi tivanjem moje duboke stvaralačke povezanosti sa “Kronos kvartetom” i našeg mesta kao stvaralaca koji su zajedno prešli iz XX u XXI vek. Moj cilj – da stvaram lepotu, i da je stvaram zajedno sa drugima, za druge, da svet bude puniji ljubavi i čuda – ostvaren je mnogo puta sa “Kronosom..” sa kojim sarađujem skoro punih trideset godina.  “Zlato...” je imalo njujoršku premijeru u Karnegi holu prošlog meseca, a svetsku premijeru u vašingtonskom Centru za izvođačke umetnosti.  Još nije izvedeno u Srbiji.

I ovo delo ste komponovali po narudžbini, ovog puta Prijatelja “Kronos kvarteta”. Da li je u pitanju neka vrsta poverenja koju su u vas imali naručioci, ili, znajući vaš opus, imaju određena očekivanja?

- Komponovanje po narudžbini je bio uobičajen način, istorijski gledano, da kompozitor živi od svog rada.  U današnje vreme, većina kompozitora ima akademske karijere, tako da je, teoretski gledano, finansijski pritisak da delo uspe ili prećutno očekivanje da bude po ukusu naručioca, mnogo manji.  Ja sam najveći broj dela pisala po porudžbini pojedinaca i institucija. Vremenom se zbog iskustva i reputacije izgradi i poverenje, stil rada postane prepoznatljiv.  Moj stil rada odgovara onim saradnicima koji žele da je delo prizašlo iz njihove specifične situacije.  Njihov razlog za nastajanje novog dela mi je važna polazišna tačka, pa u ranoj fazi dosta vremena provedem u istraživanju vanmuzičkog konteksta kojim se u delu bavimo.  Takođe, rad sa muzičarima i prisustvo na premijeri su deo tog procesa, i ima dosta izvođača i institucija koje žele upravo tu intenzivnu povezanost sa autorom.  Intenzitet kontakata na samom početku procesa i neposredno pred izvođenje dela su mi značajni, a u međuvremenu, u periodu stvaranja koji ponekad traje i po godinu i više dana, kontakt uglavnom nije potreban.  Štaviše, poželjan je smiren ambijent za neometan rad, bez pitanja i uticaja od strane naručioca.

Česta inspiracija za vaša dela su značajni istorijski događaji, ljudi, a zajednička crta u svim tim vanmuzičkim poticajima mogla bi se prepoznati i kao vera u čovečanstvo i humanizam. Kako se određuje muzički put kojim treba ići i sve to izraziti? 

- Istorijski događaji i ličnosti često su zadata tematika od strane institucija sa kojima radim. Meni je svaka takva prilika donela produbljivanje znanja i emotivnog odnosa prema tim temama, bilo da se radi o definišućim događajima za čovečanstvo poput ratova, ili jubilejima institucija, pokretima u umetnosti i arhitekturi, što su sve bili povodi za stvaranje.  Sviđa mi se ovo što ste rekli u vezi ideala, jer tačno je da i u najtežim istorijskim događajima, ideal kao tračak svetlosti postane okosnica dela, jer ideal je upravo najjasniji u kontekstu stradanja.  Takvi kontrasti su suština umetničkih narativa, i uopšte katarze i oslobađanja, bilo da ih sagledavamo u umetnosti, istoriji, religiji. Muzički put se u zanatskom smislu definiše muzičkim parametrima, ali tom zanatskom delu prethode lična preispitivanja (umetnika) o razlozima prihvatanja rada sa određenom tematikom. U mom slučaju, svaki događaj, pogotovo dramatični istorijski datumi, prilika su da se istaknu najviše vrednosti koje upravo blješte u najtežim momentima - istina, dobrota, vera, poštenje, hrabrost. Često smo svedoci da dugotrajne patnje i trpljenja mogu da se u trenutku preokrenu i iscele u katarzičnom dodiru sa ovim vrednostima.

I vaše novo delo „Strane sveta“ , koje će imati premijeru u San Francisku 25. aprila, inspirisano je jednim trenutkom u istoriji, Vijetnamskim ratom. Uzgred, i vaša kompozicija „Iza nule“ vezana je za Veliki rat 1918. Kako kompozitor stvara delo, podstaknuto sledom takvih istorijskih događaja, u kojima ima mnogo i tragedije i patnje? Koliko se tome prepušta, u nastojanju da stvori muziku, koja ujedno treba da izražava i dramatičan istorijski trenutak, ali i da se uzvisi iznad svega?

- „Cardinal Directions“ (Strane sveta) inspirisane su pedesetogodišnjicom završetka Vijetnamskog rata. “Strane sveta” za gudački kvartet i vijetnamske instrumente, koje će svirati Van-Anh Vo, su kontemplacija, lakrimoza, oplakivanje, kroz prizmu imaginarnog posmatrača koji je svedok devastacije na koju god stranu sveta se okrene.  Ne ilustrujem istorijske događaje, niti muzikom „pričam“ šta se desilo — pre otvaram prostor za saosećanje, razumevanje, sećanje, inspirisano zvukom. Muzika omogućava da dodirnemo ono što pisana istorija, brojevi ili činjenice, često zaobiđu: tišinu, prazninu posle bola, mudrost koja dolazi kroz patnju, ali i unutrašnju snagu i samilost zahvaljujući kojima opstajemo posle tragičnih iskustava. Taj složeni emotivni pejzaž je u središtu “Strana sveta”, koje sam inače u celosti napisala u periodu od pada nadstrešnice do 15. marta, kada je bio rok za predaju dela.  Kao i u “Izvan nule” (Beyond Zero) ili u operi “The Knock”, ne pokušavam da se uzdignem iznad tragedije, već da iz njenog središta dam glas pojedincu, svedoku, glas koji je tih, ali se jasno čuje. Trudim se da ne namećem osećanja, već da ih oslobodim — i za sebe, i za izvođače, i za slušaoce.  U tom smislu, delo postaje svojevrsna projekcija unutrašnjeg, emotivnog doživljaja, u kojem je moguće biti istovremeno prisutan, i čulima i emocijama, opet dovoljno na distanci, da se te emocije bezbedno obrade. Kroz integrisanje bolnih iskustava, i kolektivnih i ličnih, kroz emociju kojoj je umetničko delo akutni uzrok i istovremeno, posrednik, do hroničnog izvora patnje koji nam postaje dostupan da ga iscelimo, se po meni najjasnije pokazuje sila umetnosti.