Атила Немет: Задовољство је глумити, ако имамо шта рећи

Један од њих је и Атила Немет који се с лакоћом трансформише у представи „Кучка”, уверљив је као Симић у Црном, а ускоро ћемо га гледати у „Гробници за Бориса Давидовича” у режији Аце Поповског, претпремијерно 9. јуна. Атила игра и у представама „Лака мала”, „Мали Принц” и „Неопланта” са којом је обишао регион, а глумачки пут је започео једном шетњом.

- У позориште сам се заљубио средином деведесетих када смо излазили на протестне шетње. Тада сам се упознао са глумцима Новосадског позоришта, са једном сјајном екипом са којом и дан данас волим да радим, а и у слободно време да се дружим - рекао нам је Атила Немет.

Колико се може научити од ликова и представа које радите и колико оне мењају ваш однос према људима, појавама и догађајима у животу?

- Ако је човек спреман да учи, онда свака нова ситуација, познанство, путовање, књига или представа могу бити учитељи. Учити се може од било кога и од било чега, а у глумачком свету увек се много тога научи и спозна у току процеса рада на представи. Е, сад, ако се научено примени и у пракси, у мом случају на сцени, то свакако подразумева да сам као глумац усвојио део особе, односно карактера који играм, што опет не значи да сам ја та особа, то би било помало шизофрено чак и помислити.

У представи „Кучка” не зна се шта је истина, јер свако има своју, пошто има свој угао гледања. И свачији угао је тачан. Да ли су данас ствари превише релативизоване?

- Рекао бих да је истина оно у шта публика поверује у тренутку када гледа представу. Ако публика прати причу и занима је, то се осети у ваздуху, глумац то просто зна и осећа. Данас, када пажња човека траје много мање него раније, право је задовољство играти на сцени, наравно, ако при том имамо шта рећи. „Кучка” је прича о мушко-женским односима, испричана из наше визуре, из наше специфичне тачке гледишта, а оно што публика види то је само њена прича коју ће на крају представе однети кући.

Представа „Кучка” обилује проблемима у комуникацији које једно од ваших основних средстава глуме, али се у вашем позоришту, посебно у овој представи, доста пева и игра, готово изгара на сцени. Како одржавате кондицију?  

- Комедија ситуације увек почива на неспоразумима. Мушко-женски односи су пуни таквих „забуна“ које, ако се подвуку од стране редитеља и дочарају музиком и сценским покретом, па чак и са плесом, постају пун позоришни угођај. Што се тиче кондиције, она се гради постепено и то на пробама, али не смемо заборавити ни на здраву исхрану која је неопходна за представу и наравно аутосугестију која увек помаже ‒ „свакога дана у сваком погледу све више напредујем“.

Комад „Црни”, у коме играте Симића, смештен је у супермаркету, указујући на конзумеризам где је животни императив обићи снижење и купити све више и више робе. Постајемо ли потрошна роба?

- Сви смо ми у неком супермаркету и сви ми седимо на полицама да нас неко купи и конзумира, сви смо потрошна роба, од Симића до Карађорђа, неко има супер рекламу, а неко неко не, неко се продаје лако, а неко тек треба да се прода. Свако бира шта ће купити, тотална демократија илити чиста комедија.

Како напредује рад на представи „Гробница за Бориса Давидовича” у режији Аце Поповског?

- Одлично напредујемо са Борисом Давидовичем. Дружење са Кишом у овом случају није непознаница у коју улазимо са страхом него пријатни поветарац са којим разбијамо предрасуде о револуционарима којима ми дајемо глас и обликујемо их према нашим могућностима и сазнањима од пре равно сто година. Александар Поповић је отворен и искрен редитељ који без мистификације води глумца кроз представу.

Која су вам омиљена места у Новом Саду?

- Улицу Лукијана Мушицког, Змај Јовину и Дунавску волим, док Лимане, њихову дивну пијацу и Штранд обожавам. То су места са посебном енергијом ‒ новосадском (осмех).

Снежана Милановић

фото: Елвира Какуси