ДУШАНКА ВРАЊЕШЕВИЋ о новој књизи „ИДИ ДО КРАЈА”: Путовање кроз ЖИВОТ и ПРИЈАТЕЉСТВО
Нови роман Душанке Врањешевић „Иди до краја” објављен је недавно под окриљем издавачке куће „Прометеј” и у њему ауторка доноси истиниту и топлу причу о животу, одрастању и заљубљивању две пријатељице - Наталије и Даше, које се након удаје растају, не слутећи да ће то бити до краја њихових живота.
Вођена идејом да сваки почетак заслужује и свој крај и гурајући себе да „иде до краја”, ауторка је желела да овом личном причом пошаље поруку читаоцима да не одустају од своје идеје и зацртаних циљева, а да на папир стави истину о нераскидивом пријатељству, оличену кроз сопствено одрастање и борбу са губицима и неправдом.
– Моја пријатељица Наталија имала је изглед и памет, била је талентована за глуму, песму. Она је, иначе, трагалац за срећом, коју никада није пронашла. При самом рођењу мајка јој је умрла, а она је остала са оцем, који се поново оженио. Након годину дана оца су јој убили партизани и она је остала да живи са маћехом. Заједно смо ишли у основну и средњу школу у Прокупљу, а тек када смо се издвојиле из друштва и почеле да радимо заједно као наставнице у школи имале смо времена да причамо о свему и свачему.
Она је мени ту своју причу дозирано откривала – прича за „Дневников” ТВ магазин Душанка Врањешевић. – Она је по мајци вукла корене из Далмације. Изгледала је као Италијанка - била је витка, висока, имала је дугу црну косу, црне очи. Врло упечатљива. То је усуд који је морала да носи кроз живот - момци су је опседали и увек разочаравали. Након што се удала и одселила изгубила сам све везе са њом. Добила сам ћерку Светлану и почела да живим свој живот.
Прекинута веза са блиском пријатељицом изнова је мучила Душанку и због тога је, како нам открива, стално кривила себе. Желела је да је поново пронађе, иако у Прокупљу, одакле су обе потекле, нико више није знао где је она.
– Када је почела пандемија коронавируса решила сам да, пошто нисам могла ништа друго да радим, кренем да истражујем. Дошло је време када сам ја као аутор покушавала да сазнам њену причу, али је нисам проналазила. Себи сам тих дана стално говорила: „Иди до краја. Мораш да је нађеш, какав год био крај. Вероватно ће болети, али започела си неку причу давно, заврши је до краја”.
Нисам желела да је заборавим – прича нам ауторка романа „Иди до краја”. – Тражила сам све живо, ишла по гробљима у Прокупљу, ишла у Београд, водио ме је неки траг. Звала сам и сва београдска гробља и сазнала да је на Орловачи сахрањена једна особа која се зове исто као моја пријатељица, али да има италијанско презиме. На крају ми је помогао један мој пријатељ из Прокупља, иначе писац.
За њен роман заинтересовани и Французи
Душанка Врањешевић се након великог успеха који је постигла у привреди окренула новој страсти - писању. Пре најновије објавила је две књиге - „Не дај се, змају” и „Мода и неке друге приче”. Како каже, није искључено да ће се после трећег наслова појавити и четврти.
– Ако будем писала четврту књигу морам прво добро да се одморим. То ће опет бити нешто у вези са модом. Желим да напишем једну озбиљнију књигу о моди, али не само да у њој разбијам неке митове који круже о тој врсти уметности. За књигу „Мода и неке друге приче” заинтересовани су Французи. Пожелели су да је преведу. То је лаганија прича од ових животних, али увек морамо имати мере докле можемо ићи у неким стварима. Кроз све три књиге ми је то било најтеже да не одем у патетику, да не одем у горчину – истиче Душанка Врањешевић.
Ми смо две-три године заједно трагали за њеном причом. Он је пронашао њену сестру од стрица која живи у Прокупљу и тако сам сазнала све. Она је завршила у Италији. Умрла је од карцинома, али није хтела да је сахране поред мужа Италијана. Желела је да је врате у Београд и сахрањена је у гробу своје маћехе.
Отишла сам на њен гроб. Стигла сам до краја. Ја сам то као неки завет дала и себи, а и својој пријатељици. Успела сам. Она је била ту негде око мене, али нисам имала времена да је потражим. Нисмо могле да се сретнемо, нека виша сила је то спречила, а можда је и требало тако да на крају ја обезбедим мир у њеном гробу са њеном маћехом.
Наталија је, иначе, у књизи потписана пуним именом и презименом, а њена фотографија чак краси и насловну страну романа „Иди до краја”.
– Добила сам сагласност да могу да пишем све. Ово је потпуно истинита књига, ово је живот. Ја сам направила фотографију са насловне стране још 1959. године на обали Дунава у Текији. И чувала сам је. Посветила сам књигу мом пријатељу који је умро током короне. Он ме је терао да пишем књигу, али, нажалост, није доживео ово издање – истиче ауторка.
Након новосадске промоције књиге, која је уприличена у Музеју Војводине, Душанка Врањешевић ће свој нови роман промовисати и у родном Прокупљу, а потом и у Блацу и са тамошњом публиком, како каже, завршити причу између ње и њене пријатељице.
– Људи читају књигу у даху и славе наше пријатељство. Књига је лепа, није тешка за читање, кажу ми да је прочитају за дан и по. Не спавају.
Занимљиво је и то да се прича овог романа одвија на обали Дунава. У детаље описујем сваки цвет, сваки брод који пристаје. Крај романа јесте тежак, али покушавам да га ублажим и увек се окрећем природи. Зато људи и немају осећај туге која избија из сваке мисли коју имам. И сад, кад помислим на Наталију, сетим се тих лепих дана – сетно нам казује Душанка Врањешевић.
– Дужи период сам хтела да напишем ову књигу, јер је та прича била у мени годинама. Најмање задњих 20 година сам покушавала да нађем времена, да се осамим и напишем роман који је, по мом мишљењу, најзрелији и најбољи до сада. Доста ми је било тешко после писања ове књиге. Разболела сам се, имала сам срчаних проблема. Не можеш да пишеш ако све то не преживљаваш. Није ми било лако да доведем причу до краја. Трудила сам се да буде савршена.
Душанка је најпре радила у просвети и то четири године као наставник фискултуре. Након удаје се запослила у привреди, којој је остала посвећена до краја радног века. Остварила се у разним компанијама у којима је мењала радна места - од референта у продаји до генералног директора. Успешно је водила и своје предузеће.
За успешан рад у привреди добила је значајне награде и признања попут Октобарске награде Новог Сада 1986. Проглашена је и најуспешнијом женом Југославије 1988. године, а 1994. године сврстана је у топ десет менаџера у Југославији, а Регионална привредна комора из Новог Сада јој је 2010. године уручила награду сврставајући је у ред најуспешнијих пословних жена регије.
Ауторка истиче да њени животни путеви нису кратки, те да је она неко ко стално негде иде. И кроз живот, баш као и у писању последњег романа, увек „иде до краја”.
– Много тога сам у животу урадила и, заиста, ништа нисам оставила недовршено. Увек идем до краја – закључује ауторка.
Владимир Бијелић