IN MEMORIAM: Ото Толнаи (1940–2025), писац без граница

Својом тематском ширином, обликовном разноликошћу, језичком инвентивношћу и, посебно, дубином поетског увида у готово све слојеве људске егзистенције у модерним временима, као и загледаношћу у енигматичност питања, искушења и феномена са којима се суочава човек нашег доба, изградио је опус готово без преседана у средњоевропској култури, једном страном обликован на мађарском, а другом на српском језику. 

Рођен је у Кањижи 1940. године, а студирао је мађарски језик и књижевност у Новом Саду и филозофију у Загребу. 

Добитник је свих најзначајнијих књижевних награда и у бившој Југославији – два пута Хидове награде (1974, 1978), Сирмаијеве награде (1988), награде Тодор Манојловић (2007) – и у Мађарској: награде Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). 

За члана Мађарске академије књижевности и уметности изабран је 1998, а највеће мађарско државно признање, Кошутову награду, добио је 2007. године. 

Био је покретач (1961) и главни уредник књижевног подлистка Symposion и, потом (1965), часописа Új Symposion. Касније је био уредник литерарних емисија и ликовни критичар у редакцији програма Радио Новог Сада на мађарском језику до пензионисања, 1994. године. 

Био је и последњи председник Савеза књижевника Југославије. Прва збирка поезије, Homorú versek, изашла му је 1963. и од тад је објавио још двадесетак књига поезије, неколико романа, а аутор је и низа драма, од којих су изведене Végeladás (Распродаја), 1979; Vauer-aspirin (Бајеров аспирин), 1982; Briliáns (Брилијант), 1985, 1991; Színháza Mamuttemetö (Гробље мамута), 1988; Paripacitrom (Коњска фушкија), 1991.