Atila Nemet: Zadovoljstvo je glumiti, ako imamo šta reći

Jedan od njih je i Atila Nemet koji se s lakoćom transformiše u predstavi „Kučka”, uverljiv je kao Simić u Crnom, a uskoro ćemo ga gledati u „Grobnici za Borisa Davidoviča” u režiji Ace Popovskog, pretpremijerno 9. juna. Atila igra i u predstavama „Laka mala”, „Mali Princ” i „Neoplanta” sa kojom je obišao region, a glumački put je započeo jednom šetnjom.

- U pozorište sam se zaljubio sredinom devedesetih kada smo izlazili na protestne šetnje. Tada sam se upoznao sa glumcima Novosadskog pozorišta, sa jednom sjajnom ekipom sa kojom i dan danas volim da radim, a i u slobodno vreme da se družim - rekao nam je Atila Nemet.

Koliko se može naučiti od likova i predstava koje radite i koliko one menjaju vaš odnos prema ljudima, pojavama i događajima u životu?

- Ako je čovek spreman da uči, onda svaka nova situacija, poznanstvo, putovanje, knjiga ili predstava mogu biti učitelji. Učiti se može od bilo koga i od bilo čega, a u glumačkom svetu uvek se mnogo toga nauči i spozna u toku procesa rada na predstavi. E, sad, ako se naučeno primeni i u praksi, u mom slučaju na sceni, to svakako podrazumeva da sam kao glumac usvojio deo osobe, odnosno karaktera koji igram, što opet ne znači da sam ja ta osoba, to bi bilo pomalo šizofreno čak i pomisliti.

U predstavi „Kučka” ne zna se šta je istina, jer svako ima svoju, pošto ima svoj ugao gledanja. I svačiji ugao je tačan. Da li su danas stvari previše relativizovane?

- Rekao bih da je istina ono u šta publika poveruje u trenutku kada gleda predstavu. Ako publika prati priču i zanima je, to se oseti u vazduhu, glumac to prosto zna i oseća. Danas, kada pažnja čoveka traje mnogo manje nego ranije, pravo je zadovoljstvo igrati na sceni, naravno, ako pri tom imamo šta reći. „Kučka” je priča o muško-ženskim odnosima, ispričana iz naše vizure, iz naše specifične tačke gledišta, a ono što publika vidi to je samo njena priča koju će na kraju predstave odneti kući.

Predstava „Kučka” obiluje problemima u komunikaciji koje jedno od vaših osnovnih sredstava glume, ali se u vašem pozorištu, posebno u ovoj predstavi, dosta peva i igra, gotovo izgara na sceni. Kako održavate kondiciju?  

- Komedija situacije uvek počiva na nesporazumima. Muško-ženski odnosi su puni takvih „zabuna“ koje, ako se podvuku od strane reditelja i dočaraju muzikom i scenskim pokretom, pa čak i sa plesom, postaju pun pozorišni ugođaj. Što se tiče kondicije, ona se gradi postepeno i to na probama, ali ne smemo zaboraviti ni na zdravu ishranu koja je neophodna za predstavu i naravno autosugestiju koja uvek pomaže ‒ „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem“.

Komad „Crni”, u kome igrate Simića, smešten je u supermarketu, ukazujući na konzumerizam gde je životni imperativ obići sniženje i kupiti sve više i više robe. Postajemo li potrošna roba?

- Svi smo mi u nekom supermarketu i svi mi sedimo na policama da nas neko kupi i konzumira, svi smo potrošna roba, od Simića do Karađorđa, neko ima super reklamu, a neko neko ne, neko se prodaje lako, a neko tek treba da se proda. Svako bira šta će kupiti, totalna demokratija iliti čista komedija.

Kako napreduje rad na predstavi „Grobnica za Borisa Davidoviča” u režiji Ace Popovskog?

- Odlično napredujemo sa Borisom Davidovičem. Druženje sa Kišom u ovom slučaju nije nepoznanica u koju ulazimo sa strahom nego prijatni povetarac sa kojim razbijamo predrasude o revolucionarima kojima mi dajemo glas i oblikujemo ih prema našim mogućnostima i saznanjima od pre ravno sto godina. Aleksandar Popović je otvoren i iskren reditelj koji bez mistifikacije vodi glumca kroz predstavu.

Koja su vam omiljena mesta u Novom Sadu?

- Ulicu Lukijana Mušickog, Zmaj Jovinu i Dunavsku volim, dok Limane, njihovu divnu pijacu i Štrand obožavam. To su mesta sa posebnom energijom ‒ novosadskom (osmeh).

Snežana Milanović

foto: Elvira Kakusi