У поговору своје нове збирке прича „Друга виолина“Александар Гаталица пише оповратку овој (не)захвалној књижевној форми после деценија посвећених само писању романа: „приповетка (...) се савија на унутра и прождире саму себе као космичка црна рупа“. И зиста, његова збирка приповедака састављена је из много малих компактних свемира, сабијених и затворених у себе које читалац расклапа једну по једну; то је каталог различитих живота, исечака из времена и простора, заплета о издаји, љубави, мајсторима и ученицима, и годинама преврата које су све повезане музиком као великом заједничком темом. Управо тако чврста заједничка тема омогућава ефектно отварање различитих уметничких структура и идеја – од приповетки које готово функционишу као параболе, или европско читање зен прича, преко фаустовског мотива о проклетству даровитог уметника, до трагичних љубавних заплета у сасвим класичној дневничкој форми или постмодернистичких играрија са ирончним упадицама свезнајућег приповедача.Све ово увезано је медитацијама о музици као форми више реалности, остварујући заједничку идеју тако кохезивну да ова збирка прича оставља и нешто од катартичног утиска какав дају само романи. У овом смислу, Гаталица бира најбоље од оба света (коначно остварујући дијалог са још једномсопственом тезом из поговора – да роман са својим обиљем гласова затворених у једну форму ослобађа огромну кинетичку емотивну енергију, докприповетка ослобађа велику потенцијалну енергију).
Музика је медиј који припада реалном простору, и тренутку; чини се врло тешко писати о њој у књижевности чији су уметнички постулати сасвим другачији, међутим, Гаталица проналази начине да мелодије претвара у слике, у убедљив дијалог међу ликовима (од суптилних љубавних разговора кроз додире дирки или потезе жицом, до луцидних и духовитих реченица попут „хорниста му се отворено смеје у д-дуру“), или назнаке више реалности, без да и једног тренутка ти описи буду досадни. Његове реченице никада немају празног хода, а иронија у њима никада не прераста у подсмех или презир према ликовима, којима аутор никада не одриче људскост, чак и кад су јасно приказани не само као антихероји већ и сасвим негативни ликови (попут нацисте пијанисте који покушава да заметне свој траг у Новом свету, не успевајући да побегне од себе самог).
Фото: naslovna, Akademska knjiga
Збирку отвара насловна „Друга виолина“ у којој аутор са фином иронијом исписује приповетку са готово зеновском поентом – протагониста који свира другу виолину, тежи да остави највећи траг као музичар управо тако што иза себе неће оставити ни трага, испуњавајући савршено улогу друге виолине. Коначни обрт је у томе што се ова апсурдистичка (и ах, тако логична) идеја остварује и на вишем, структурално-идејном нивоу приче, па цела „Друга виолина“ о мајстору и његовом ученику постаје анти-наратив, где се и љубавна прича претвара у антиљубавну, и процес учења окреће у антипроцес, остварујући се у сопственој негацији, баш као и друга виолина.
Једнако занимљива игра формом је и у „Великом црно-белом еволуцијском кругу“ која је писана евоцирајући форму фуге, и у којој се главна тема о демонској природи уметника, и идеалу који вечно измиче ма шта чинили, варира кроз различите гласове. Круг талентованих пијаниста који пропадају пошто у једном проклетом, вртоглавом тренутку пронађу неког бољег од себе („све оно што је радила, тај старац је чинио је далеко боље, све чему је она тежила он је већ постигао“), затвара се ефектном поентом, још упечатљивијом пошто је у њој уметник преображен у чудотворца који ствара читав нови свет у магновењу.
Уз анти-учење „Друге виолине“ занимљиво је и мистично савладавање технике свирања кроз девет кругова пакла у „Загонетном убиству једног доктора“ писаном као омаж старинским детективским причама. С друге стране, једна од најнежнијих и најтужнијих приповетки „Једна љубав“ тематизује оностраност истинскогуметника, и необјашњивост врхунског талента, док у исто време исписује трагичну љубавну причу за време „смутних дана“ у Совјетском савезу који се урушава.Неке од приче постају слагалице других, дајући једна другој бочно осветљење, па се и на овај начин Гаталица игра улогама протагонисте и његове позиције у наративу, те неке приповетке постају остварене до краја тек пошто смо прочитали целу збирку.
