РЕЧ КРИТИКЕ Нил Гејмен: Анансијеви момци

Актуелне скандале на страну (јер бартовски се држимо тога да је аутор ипак мртав), нема пуно савремених писаца као што је Нил Гејман (1960): када је у форми – а у „Анансијевим момцима“ то је најрасположенији Гејман ког можемо замислити – магија почиње да ради од прве реченице, и у његове фантастичне светове толико је лако веровати и укорачити да је теже прихватити да нису стварни него да јесу.

„Анансијеви момци“ деле исти универзум са „Америчким боговима“ који су изашли неколико година раније, само је овде у питању далеко камернија, породична приповест, насупрот епске скале претходне књиге о боговима у савременом свету. Њихове приче нису повезане, и ове две књиге деле само једног јунака, господина Нансија, који баца своју дугу сенку у оба романа, мада се сам појављује на врло мало страница. За разлику од „Америчких богова“ у којима се Гејмен поигравао са америчком иконографијом и митологијом „американе“, у „Анансијеви момцима“ претежно смештеним у савремену Енглеску он не улази толико дубоко у (де)конструкцију великих митова, постављајући овај пут на прво место заплет, и пуштајући читаоца да ужива у простом чину приповедања, и у друштву увек допадљивих ликова (чак и када такви можда не би требало да нам буду). Роман прати доживљаје спетљаног добродушног рачуновође који открива да има рођеног брата који очигледно има моћи које не би требало да су доступне обичном човеку, те Дебели Чарли (који није заправо дебео) од‌једном мора да се носи са компликованом породичном драмом и својим немогуће харизматичним братом, али и да прихвати да светом ходају богови и друга митска бића, и да је и он сам повезан са њима.

Невероватно је колико прича тече лако, и колико се чини као да Гејмен пише лако, довољно да скрене пажњу са тога колико је текст пред нама заправо озбиљан – посебно је импресивно колико неосетно тон балансира између благог хумора (и често заиста духовитих делова) и емотивне и узбудљиве приче која на тренутке готово дотиче хорор, и ни у једном тренутку не приказује олако ни међуљудске драме, ни тешке тренутке својих ликова.

Настасја Писарев