РЕЧ КРИТИКЕ Синди Шерман: Стварање ненасловљивог

Синди Шерман је америчка уметница најпознатија по својим серијама фотографија жена у којима све ликове представља она сама, сваки пут у другој улози и са различитим маскама и идентитетима. Њен вероватно најутицајнији рад је црнобела серија „Филмске фотографије“ у којима кроз аутопортрете евоцира женске ликове инспирисане америчким филмом ноара, и италијанским неореализмом, у упечатљивим и у исто време често сасвим неухватљивим и амбивалентним сценама.

Први део овог издања припада есеју Барија Џ. Мауера који полази од тезе да авангардни уметници својим радом спроводе своју верзију хуманистичких истраживања. По њему, Шерманова у „Филмским фотографијама“ ради управо то – експериментишући са различитим коришћењима „изгледа“, она заправо размишља о себи и својој култури: „Очигледне несигурности њених ликова наглашавају разлике између сопства и улоге“, и у одређеним апоријама у оквиру самих фотографија коначно разоткривају различите друштвене конструкте и очекивања (у овом случају она која се тичу женских идентитета). Овај есеј било би идеално читати уз интернет при руци – Мауер не даје само концизан преглед различитих теорија о интригантном раду Шерманове, већ објашњава тезе на конкретним примерима њених фотографија. (У том смислу, ово издање је сасвим комплетно тек као хипертекст, заједно са фотографијама Шерманове које је лако наћи на мрежи.

Други део издања је есеј саме Шерманове, писан мемоарски и питко, у ком се она сећа времена када су „Филмске фотографије“ настале, дајући уз то и живописну слику уметничког, алтернативног Њујорка седамдесетих и раних осамдесетих. Шерманова дели анегдоте о томе како су поједине слике настајале (и овде нам је интернет пријатељ, па добијамо и метанаратив уз уметничко дело), покушава да објасни свој уметнички кредо (али не сувише, говорећи често о томе колико је инстинктивно стварала), али и даје духовите и забавне опаске о времену у ком су настајале.

Настасја Писарев