U pogovoru svoje nove zbirke priča „Druga violina“Aleksandar Gatalica piše opovratku ovoj (ne)zahvalnoj književnoj formi posle decenija posvećenih samo pisanju romana: „pripovetka (...) se savija na unutra i proždire samu sebe kao kosmička crna rupa“. I zista, njegova zbirka pripovedaka sastavljena je iz mnogo malih kompaktnih svemira, sabijenih i zatvorenih u sebe koje čitalac rasklapa jednu po jednu; to je katalog različitih života, isečaka iz vremena i prostora, zapleta o izdaji, ljubavi, majstorima i učenicima, i godinama prevrata koje su sve povezane muzikom kao velikom zajedničkom temom. Upravo tako čvrsta zajednička tema omogućava efektno otvaranje različitih umetničkih struktura i ideja – od pripovetki koje gotovo funkcionišu kao parabole, ili evropsko čitanje zen priča, preko faustovskog motiva o prokletstvu darovitog umetnika, do tragičnih ljubavnih zapleta u sasvim klasičnoj dnevničkoj formi ili postmodernističkih igrarija sa irončnim upadicama sveznajućeg pripovedača.Sve ovo uvezano je meditacijama o muzici kao formi više realnosti, ostvarujući zajedničku ideju tako kohezivnu da ova zbirka priča ostavlja i nešto od katartičnog utiska kakav daju samo romani. U ovom smislu, Gatalica bira najbolje od oba sveta (konačno ostvarujući dijalog sa još jednomsopstvenom tezom iz pogovora – da roman sa svojim obiljem glasova zatvorenih u jednu formu oslobađa ogromnu kinetičku emotivnu energiju, dokpripovetka oslobađa veliku potencijalnu energiju).
Muzika je medij koji pripada realnom prostoru, i trenutku; čini se vrlo teško pisati o njoj u književnosti čiji su umetnički postulati sasvim drugačiji, međutim, Gatalica pronalazi načine da melodije pretvara u slike, u ubedljiv dijalog među likovima (od suptilnih ljubavnih razgovora kroz dodire dirki ili poteze žicom, do lucidnih i duhovitih rečenica poput „hornista mu se otvoreno smeje u d-duru“), ili naznake više realnosti, bez da i jednog trenutka ti opisi budu dosadni. Njegove rečenice nikada nemaju praznog hoda, a ironija u njima nikada ne prerasta u podsmeh ili prezir prema likovima, kojima autor nikada ne odriče ljudskost, čak i kad su jasno prikazani ne samo kao antiheroji već i sasvim negativni likovi (poput naciste pijaniste koji pokušava da zametne svoj trag u Novom svetu, ne uspevajući da pobegne od sebe samog).
Foto: naslovna, Akademska knjiga
Zbirku otvara naslovna „Druga violina“ u kojoj autor sa finom ironijom ispisuje pripovetku sa gotovo zenovskom poentom – protagonista koji svira drugu violinu, teži da ostavi najveći trag kao muzičar upravo tako što iza sebe neće ostaviti ni traga, ispunjavajući savršeno ulogu druge violine. Konačni obrt je u tome što se ova apsurdistička (i ah, tako logična) ideja ostvaruje i na višem, strukturalno-idejnom nivou priče, pa cela „Druga violina“ o majstoru i njegovom učeniku postaje anti-narativ, gde se i ljubavna priča pretvara u antiljubavnu, i proces učenja okreće u antiproces, ostvarujući se u sopstvenoj negaciji, baš kao i druga violina.
Jednako zanimljiva igra formom je i u „Velikom crno-belom evolucijskom krugu“ koja je pisana evocirajući formu fuge, i u kojoj se glavna tema o demonskoj prirodi umetnika, i idealu koji večno izmiče ma šta činili, varira kroz različite glasove. Krug talentovanih pijanista koji propadaju pošto u jednom prokletom, vrtoglavom trenutku pronađu nekog boljeg od sebe („sve ono što je radila, taj starac je činio je daleko bolje, sve čemu je ona težila on je već postigao“), zatvara se efektnom poentom, još upečatljivijom pošto je u njoj umetnik preobražen u čudotvorca koji stvara čitav novi svet u magnovenju.
Uz anti-učenje „Druge violine“ zanimljivo je i mistično savladavanje tehnike sviranja kroz devet krugova pakla u „Zagonetnom ubistvu jednog doktora“ pisanom kao omaž starinskim detektivskim pričama. S druge strane, jedna od najnežnijih i najtužnijih pripovetki „Jedna ljubav“ tematizuje onostranost istinskogumetnika, i neobjašnjivost vrhunskog talenta, dok u isto vreme ispisuje tragičnu ljubavnu priču za vreme „smutnih dana“ u Sovjetskom savezu koji se urušava.Neke od priče postaju slagalice drugih, dajući jedna drugoj bočno osvetljenje, pa se i na ovaj način Gatalica igra ulogama protagoniste i njegove pozicije u narativu, te neke pripovetke postaju ostvarene do kraja tek pošto smo pročitali celu zbirku.
