БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ДОЊИ ПЕТРОВЦИ У остацима Басијане пронађен римски прстен с натписом „Дођи пријатељице”
Долазим из правца Путинаца, прелазим мост на каналу Јарчина и табла на улазу у село ми каже да сам стигао у Доње Петровце.
Одмах ту, са десне стране пута некада се налазило римско насеље под именом Басијана. То је био један од важнијих градова римске провинције Панонија, која је још у 4. веку била насељена хришћанима.
Археолошка истраживања на локалитету су вршена 1882. када их је радио Археолошки музеј из Загреба, а настављају се 1935, када их води Историјско друштво из Новог Сада. Том приликом откривене су три зграде од камена и опеке, са системом за загревање просторија – хипокауст, подним мозаицима и зидним фрескама, као и канализационом мрежом. Током даљих истраживања откривено је много камених надгробних споменика, жртвеника, посуда од стакла, скулптуре, као и више од 300 новчића.
Након ископавања урађени су авионски снимци на основу којих је урађен урбанистички план и утврђено је да је град имао изглед неправилног петоугла, димензија 550 м, са 350 м. Град је био опасан бедемима са кулама квадратне основе. Град је имао правилан распоред улица, а на крају главних улица налазиле су се капије. Постојале су четврти са комплексима грађевина јавног карактера, као и стамбени део у чијем саставу су се налазиле и радионице за снабдевање града. Из историјских извора се зна да су у граду постојале текстилне радионице које су се највероватније бавиле израдом вунених производа. У Басијани је била смештена коњичка јединица Крила Паноније.
Најзначајнији проналазак је римски прстен са територије муниципијума Басијана који датира из 3. или 4. века, а значајан је у толико што његова порука до тада није позната међу натписима на накитима и то га чини јединственим. Реч је о женском накиту од бронзе, са латинским натписом који гласи Вени – Амица (Дођи пријатељице). Стручњаци сматрају да је реч о вереничком накиту – сличне поруке могле су се само наћи на луксузној римској керамици, у стиховима, чак у „Песми над песмама”, али не и на накиту.
Од те 1935. „због недостатка финансијских средстава” на Басијани нису рађена никаква ископавања или истраживања што звучи потпуно невероватно. Неко други, да на свом тлу има овакав археолошки локалитет, направио би од њега прворазредну туристичку атракцију.
Уз бостан и на онај свет
Хроника гробља у Доњим Петровцима забележила би велики споменик посвећен страдалима у НОБ-у: „Овде се није угасио победнички жар 13 партизана и 2 црвеноармејца - сви безимени на путу победе, заједнички и братски нису пали, само се чини да су стали. Они су у нама и око нас у мирису нашег сремског жита, у нашој сигурности и срећи, у миру и слободи. Такве их храбре и одлучне словенска земља роди. Непознати ипак нису, ту су крај нас, стражаре на овом вису!” На другој плочи пише: „Над вашим сенима сунце слободе ће вечно сијати. Ви сте за њу дали животе, највише што човек може дати”.
Нешто даље сахрањен је ромски брачни пар - Љубица и Милош Јовановић који су на свом гробу насликали оно што су највише волели - она је приказана са приколицом пуном лубеница, он поред коња... На гробу Предрага Јовановића - сличан мотив, његова фотографија поред коњске запреге и приколице пуне лубеница.
Иако је стављен под заштиту државе, локалитет Басијана, тренутно под травом, често се налази на удару дивљих археолога који га прекопавају у потрази за богатим пленом.
Стижем у центар села, улазим у Цркву Светог Николе и раскошни барокни иконостас ме остави без даха. Храм је подигнут почетком 19. века, на ивици насеља, крај остатака римског утврђења Басијане.
У ентеријеру највише пажње привлачи раскошна резбарија иконостаса, дело карловачког мајстора Марка Вујатовића. Преко педесет икона – од којих се једна налази на митрополитском столу – насликао је 1803. Јован Пантелић, али су током 19. века више пута пресликаване.
Село се иначе као такво први пут помиње 1520, а према предању добило је име по извесном попу Петру. Доњи Петровци рецимо у 20. веку имају дужу и бурнију историју ратовања него многе државе. У Првом светском рату било је мобилисано 119 Петровчана које су слали на фронт према Италији и Русији. Ови што су отишли у Галицију на Русе у највећем броју су се са њима и збратимили па убрзо организовани у бригаду кренули назад на Аустријанце и Мађаре…
Други светски рат је био још трагичнији по село не веће од 1.000 глава: за четири ратне године одавде је отишло 109 бораца, 105 логораша у концентрационом логору Матхаузен, 158 одведених на злогласно Сајмиште. Сваки седми житељ села је погинуо. Доњи Петровци су 1808. имали 895 становника, а скоро 200 година касније 1991. само 843. Чак су и у бомбардовању 1999. рањена тројица Петровчана. Нема тог рата који ће њих да прескочи. Према попису из 2022. село је имало 765 становника што је најмање у протекла два века.
Од те 1935. „због недостатка финансијских средстава” на Басијани нису рађена никаква ископавања или истраживања, што звучи потпуно невероватно, али се зато локалитет често налази на удару дивљих археолога, који га прекопавају у потрази за богатим пленом
Од друштвеног живота, слично као у другим сремским селима те величине, мештани ће вам набројати: ловце, фудбалере и кафану. За крај један бизаран детаљ о којем је својевремено известио новинар Илија Туцић: На траву из Доњих Петроваца, рецимо, сваке недеље истрчавају фудбалери Олимпијакоса и Панатенаикоса. То наравно не значи да су се Доњи Петровци пласирали у куп УЕФА већ да имају надалеко најбољу траву. Наиме, легендарни голман „Црвене звезде” Срђан Мркушић, иначе инжењер хортикултуре, то је први открио и траву из Доњих Петроваца почео да сече у табле које је после носио на неке од највећих европских фудбалских стадиона.
Роберт Чобан
