(ФОТО) БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Алибунар (2) Све је почело кобним пуцњем у Сауеровој кафани

Саграђена је давне 1796. а освећена 25. априла, 1798. од епископа вршачког Јосифа Јовановића-Шакабенте. У тим временима служба је вршена на старословенском језику, касније богослужења почињу да се служе на румунском, а 1882. Румуни стичу право да се служба сваке друге недеље служи на њиховом језику. До јерархијског одвајања Румунске цркве од јурисдикције Српске православне цркве дошло је 1872. када Румуни одмах поред граде свој храм. 

Иконе на иконостасу радило је више сликара тог доба један део композиције радио је Живко Петровић 1856. а други део Петар Драгић у периоду од 1890. до 1891. Матеи Филипит Трансилваније „Румун Мачеј” 1897. пресликао је део икона на иконостасу.

У црквеној порти, десно од улаза, налази се гробница у којој је сахрањено око 500 мештана и бранилаца Алибунара убијених у априлском рату 1941. о чему сведочи и табла на улазној капији на којој пише: „Гробница Благовештанских мученика. Овде је у априлском рату 1941. на Ускршње празнике у порти цркве убијено око 500 цивила и војника-бранитеља  Алибунара - Јужног Баната од агресије нацистичке Немачке. Нека им је вечна слава и хвала. Председник Општине Алибунар Ановић Милован, 28.08.2001”

Српска православна црква у Алибунару је од првог дана окупације била претворена у сабирни логор. Док су бројни затворени цивили неколико дана у унутрашњости храма чекали своју егзекуцију, у порти је већ била направљена масовна гробница. Кажу да је крв убијених текла кроз црквена врата.

Прва масовна одмазда у Другом светском рату

Када су 11. априла 1941. године немачке пешадијске трупе из окупираног Вршца кренуле ка Београду, једини озбиљнији отпор доживеле су у Алибунару. У том малом јужнобанатском месту тада се догодила прва масовна одмазда у Другом светском рату на територији целе Југославије.

Све је почело једним метком, који је у кафани локалног Немца Карла Сауера испалио Светозар Томић. Убио је тада немачког мајора Паула Родеа, што је разбеснело тек придошле окупаторе. Томић је успео након тога да побегне из Алибунара, јер га је власник кафане, иако Немац, успешно скривао неколико дана. Међутим, смрт није избегло више од 200 случајних пролазника, које су окупатори истог дана насумично убијали на улици, без обзира на то које су националности били. Међу њима је било и деце и трудних жена. Ова масовна одмазда спроведена је много пре Бемеове наредбе да се за једног убијеног немачког војника стреља стотину људи. Није, међутим, била и једина у Алибунару. Након једне диверзантске акције новоформираног Јужнобанатског партизанског одреда, Немци су те исте 1941. у одмазди убили више од 800 мештана Алибунара – највише жена и деце. У част пострадалих родољуба и цивила у Другом светском рату, 1959. је у парку у центру те варошице подигнута спомен-чесма са бронзаном фигуром борца на умору. Скулптуру је направио вајар Божидар Јововић.

На овом месту било је и страдања један век пре Другог светског рата. Приликом битке која се одиграла током Револуције 1848. храм је веома оштећен изнутра и уништене су све црквене матичне књиге. Због рушења које је претрпео сада се у храму чува само најстарија матична књига која датира након тих догађаја, тј. од 1848. Храм је у међувремену неколико пута реновиран, а 2006. је изграђен нови парохијски дом.

У црквеној порти, десно од улаза, налази се гробница у којој је сахрањено око 500 мештана и бранилаца Алибунара убијених у априлском рату 1941, о чему сведочи и табла на улазној капији

На Тргу слободе у центру Алибунара у згради са краја 18. века налази се кафе и хотел помало претенциозног назива - “Гранд”. Власник хотела Живорад Ружић седи на тераси са једним пријатељем и једе некакво јело од јаја и парадајза које кувар спрема само за њега. Вели да је зграда првобитно била војна поставка која је служила као “тампон зона” између Турака и Аустријанаца: 

- Ја сам то случајно купио, још у доба када су биле марке. Ово је све било у рушевинама, у страшном стању, али када сам видео да су плафони очувани и добри, знао сам да све остало могу да градим, доградим и поправим!” – каже он. 

Ружић напомиње да је у ресторан уложено много труда, рада, много година, све док није добио изглед и популарност какву има данас. 

- Када смо све завршили, схватили смо да је најбоље овде отворити ресторан. Када је ресторан био отворен, увидели смо да су нам капацитети мали, дешавало се да имамо велике прославе, али не и довољно места за госте, па смо се тако проширили још неких 80 метара како би било места за све и сваку врсту прославе. Касније смо докупили и спрат, и на спрату од 260 квадрата направили 10 соба са око 20-23 лежаја! - објашњава власник “Гранда” Живорад Ружић.

Када сам се освежио и напунио батерију мобилног телефона наставио сам обилазак места. Са десне стране парка налази се и мала Римокатоличка црква Краљица круне саграђена 1913.

Човек који одржава цркву баш је био тамо и љубазно ми показао њену унутрашњост. Мала заједница броји неколико десетина верника, углавном Мађара, а свештеник из оближњх Јерменоваца долази да служи мису једном месечно. 

Црквица је лепо уређена и уредно одржавана. На кору се налазе мале оргуље које су још у функцији. На оргуљама пише да их је произвела бечка фабрика клавира „T. Кotukievicz”.

За седам дана на овом месту наставак приче о Алибунару, његовој бурној историји, чесмама, гробљима и кули са које се пружа најлепши поглед на место.

Роберт Чобан