БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: БАРИЦЕ
СЕЛО СА ЧЕТИРИ ИМЕНА И ЈЕДНОМ КЛЕТВОМ Легенде, борбе и заборављена прошлост Баната
Ако хоћете да сигнете од Локви до Барица, морате да прођете кроз Јаношик и Јерменовце. Оба ова села са “блатњавим” именима имају румунску већину.
Село Барице се помиње први пут званично 1713. под именом Јанош. 1717. село мења име у Сент Јанош а 1922. је прекрштено у српску верзију - Свети Јован. После Другог светског рата место добија своје садашње име Барице, вероватно због барица око села које су настале током коришћења земље за градњу.
На самом улазу у село, са десне стране пута затичем кућу на којој виси румунска застава, не тако чест призор у овим крајевима. Стижем до Румунске православне цркве из 1832. у центру села. Храм је био затворен па нисам имао прилике да погледам иконостас и остатак ентеријера.
У Барицама има пуно очигледно напуштених домова али и великих кућа карактеристичних за румунска села у Банату.
Према аустријском цензусу из 1837. село је имало 1.523 становника, од којих су 1.511 били православци, 8 католици и 4 Јевреји. Тада је, наиме попис становништва рађен само по вероисповести. Село је било на врхунцу своје популације 1910. са 1.568 становника.
Што се тиче времена пре 1713. и питања како је село заправо настало, морамо се ослонити на ”древно сећање“. Према забелешкама попа Јона Негоје из 1861, село је основано 1521. године од стране шест породица из подручја Векул Регат у Трансилванији. Име потиче вероватно од имена свеца заштитника, Светог Јована. Насељеници су се прво настанили на месту којем су дали име Пиетри (Камење) на подручју данашњег Јерменовца. На том месту се и дан данас налази дрвени крст. Тамо су боравили 64 година, до 1585. када су се у страху од турских напада преселили на место које је било боље заштићено, где се налази данашње село.
Прва црква је саграђена од дрвета и била је коришћена 311 година. Први поп је био Раду Негоје, вероватно предак Јона Негоје који је водио забелешке ”према древном сећању“. Из почетка су куће биле грађене без икаквог планирања. Године 1789. се почело градити по равним улицама, у шору. У српском катастиху Пећке патријаршије од 1660. до 1666. се спомиње и село Сент Јанош као давалац прилога за Патријаршију. Такође се спомиње и 1788. када је аустријска коњица одбила напад турске коњице у близини Сент Јаноша.
Др Глигор Попи наводи у својој књизи ”Румуни у српском делу Баната“ да је у биткама током Мађарске буне 1848/49. страдао Сент Јанош. Становници су били напустили село од 13. септембра 1848. до 20. јануара 1849, а кад су се вратили затекли га у рушевинама.
Легенда о проклетству села
Легенда каже да је у селу живео брачни пар који је био у пријатељским односима са сеоским свештеником. Поп је често долазио у посету, па је после извесног времена муж постао сумњичав. Једног дана, свештеник је, као и обично, дошао да посети пријатеље. Гласно је дозивао и након тога ушао у кућу. Затекао је жену како преде.
Само што је упитао где јој је муж, муж је ушао у кућу и напао свештеника да му ради иза леђа, те да жели да му преотме жену. “Научићу ја тебе памети!”, викао је гневно муж и несрећног свештеника свезао за дрво насред дворишта. Вест о томе се далеко прочула, па је тако доспела и до Владике, који је дошао у село, одржао велику службу и гласно се помолио: „Ако је свештеник крив, нека се осуши тако везан за дрво, али ако није крив, нека се осуши дрво! У селу нека заувек завлада неслога и мештани све што им буде потребно, нека траже у другим местима!”
Неколико дана касније, дрво се осушило, а клетва је све више почела да се остварује. Ову легенду је на основу казивања старих мештана записао Викентије Јовановић, новинар и уредник радио Новог Сада, редакције на румунском језику и објавио у Алманаху за 1995. годину.
У времену од 1869. до 1881. село су задесиле честе поплаве, тако да је живаљ гладовао 12 година. Као велика непогода памти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган, својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана касније, 26. јуна 1888. село доживљава још једну временску непогоду, јак ветар и кишу са градом тежине и до једног килограма. Град је уништио усеве, живину и стоку, чак и неколико запрега и људи који су се задесили у пољу без заклона. Током Првог светског рата је погинуло 40 мушкараца из Сент Јаноша мобилизованих у Аустроугарској војсци.
Делегација виђенијих Баричанима који су почетком тридесетих година 20. века кренули у Румунију да траже учитеља за своју децу и за сву осталу децу чије су школе остале без наставника за наставу на румунском језику. Предвођени Димитријем Груеску, депутација у саставу: Николае Опреа, Петру Корнеа, Октавијан Микша, Јоца Миок, Ника Микша и Јон Команеску из Барица и Василе Дрега из Ритишева имала је част да буде представљена и примљена на двору румунског краља Карола Првог Хоенцолерна. Краљ их је примио у летњем двору Пелеш, који се налази у Синаји.
Причу о посети испричао је деда Нике Микше 2000. када је имао 88 година и тада је био једини живи актер ове јединствене посете. Велико изненађење за људе који су ретко путовали, осим дугог путовања, које је трајало десетак дана, пријема и почасти, које су им током посете биле указане, за ову необичну делегацију, представљало је Црно море. Нису могли да се начуде тако великој води која уз то може да буде и тако топла и пријатна за купање. Деда Ника је рекао да нису одолели, сви су се окупали у мору. Своју посету, Баричани су овековечили у дворишту малог двора Пелишор.
За време нацистичке окупације 45 мушкараца су били одведени на принудни рад. После Другог светског рата је почела емиграција према западу и градовима. Последњи попис из 2022. говори да у Барицама живи свега 364 становника. Дакле, слично као и Јерменовци - за 100 година село је изгубило три четвртине својих становника…
