BICIKLOM KROZ VOJVODINU: BARICE
SELO SA ČETIRI IMENA I JEDNOM KLETVOM Legende, borbe i zaboravljena prošlost Banata
Ako hoćete da signete od Lokvi do Barica, morate da prođete kroz Janošik i Jermenovce. Oba ova sela sa “blatnjavim” imenima imaju rumunsku većinu.
Selo Barice se pominje prvi put zvanično 1713. pod imenom Janoš. 1717. selo menja ime u Sent Janoš a 1922. je prekršteno u srpsku verziju - Sveti Jovan. Posle Drugog svetskog rata mesto dobija svoje sadašnje ime Barice, verovatno zbog barica oko sela koje su nastale tokom korišćenja zemlje za gradnju.
Na samom ulazu u selo, sa desne strane puta zatičem kuću na kojoj visi rumunska zastava, ne tako čest prizor u ovim krajevima. Stižem do Rumunske pravoslavne crkve iz 1832. u centru sela. Hram je bio zatvoren pa nisam imao prilike da pogledam ikonostas i ostatak enterijera.
U Baricama ima puno očigledno napuštenih domova ali i velikih kuća karakterističnih za rumunska sela u Banatu.
Prema austrijskom cenzusu iz 1837. selo je imalo 1.523 stanovnika, od kojih su 1.511 bili pravoslavci, 8 katolici i 4 Jevreji. Tada je, naime popis stanovništva rađen samo po veroispovesti. Selo je bilo na vrhuncu svoje populacije 1910. sa 1.568 stanovnika.
Što se tiče vremena pre 1713. i pitanja kako je selo zapravo nastalo, moramo se osloniti na ”drevno sećanje“. Prema zabeleškama popa Jona Negoje iz 1861, selo je osnovano 1521. godine od strane šest porodica iz područja Vekul Regat u Transilvaniji. Ime potiče verovatno od imena sveca zaštitnika, Svetog Jovana. Naseljenici su se prvo nastanili na mestu kojem su dali ime Pietri (Kamenje) na području današnjeg Jermenovca. Na tom mestu se i dan danas nalazi drveni krst. Tamo su boravili 64 godina, do 1585. kada su se u strahu od turskih napada preselili na mesto koje je bilo bolje zaštićeno, gde se nalazi današnje selo.
Prva crkva je sagrađena od drveta i bila je korišćena 311 godina. Prvi pop je bio Radu Negoje, verovatno predak Jona Negoje koji je vodio zabeleške ”prema drevnom sećanju“. Iz početka su kuće bile građene bez ikakvog planiranja. Godine 1789. se počelo graditi po ravnim ulicama, u šoru. U srpskom katastihu Pećke patrijaršije od 1660. do 1666. se spominje i selo Sent Janoš kao davalac priloga za Patrijaršiju. Takođe se spominje i 1788. kada je austrijska konjica odbila napad turske konjice u blizini Sent Janoša.
Dr Gligor Popi navodi u svojoj knjizi ”Rumuni u srpskom delu Banata“ da je u bitkama tokom Mađarske bune 1848/49. stradao Sent Janoš. Stanovnici su bili napustili selo od 13. septembra 1848. do 20. januara 1849, a kad su se vratili zatekli ga u ruševinama.
Legenda o prokletstvu sela
Legenda kaže da je u selu živeo bračni par koji je bio u prijateljskim odnosima sa seoskim sveštenikom. Pop je često dolazio u posetu, pa je posle izvesnog vremena muž postao sumnjičav. Jednog dana, sveštenik je, kao i obično, došao da poseti prijatelje. Glasno je dozivao i nakon toga ušao u kuću. Zatekao je ženu kako prede.
Samo što je upitao gde joj je muž, muž je ušao u kuću i napao sveštenika da mu radi iza leđa, te da želi da mu preotme ženu. “Naučiću ja tebe pameti!”, vikao je gnevno muž i nesrećnog sveštenika svezao za drvo nasred dvorišta. Vest o tome se daleko pročula, pa je tako dospela i do Vladike, koji je došao u selo, održao veliku službu i glasno se pomolio: „Ako je sveštenik kriv, neka se osuši tako vezan za drvo, ali ako nije kriv, neka se osuši drvo! U selu neka zauvek zavlada nesloga i meštani sve što im bude potrebno, neka traže u drugim mestima!”
Nekoliko dana kasnije, drvo se osušilo, a kletva je sve više počela da se ostvaruje. Ovu legendu je na osnovu kazivanja starih meštana zapisao Vikentije Jovanović, novinar i urednik radio Novog Sada, redakcije na rumunskom jeziku i objavio u Almanahu za 1995. godinu.
U vremenu od 1869. do 1881. selo su zadesile česte poplave, tako da je živalj gladovao 12 godina. Kao velika nepogoda pamti se da je 11. jula 1887. godine jak vetar, uragan, svojom jačinom odneo krov sa crkve i čupao drveće iz zemlje. Godinu dana kasnije, 26. juna 1888. selo doživljava još jednu vremensku nepogodu, jak vetar i kišu sa gradom težine i do jednog kilograma. Grad je uništio useve, živinu i stoku, čak i nekoliko zaprega i ljudi koji su se zadesili u polju bez zaklona. Tokom Prvog svetskog rata je poginulo 40 muškaraca iz Sent Janoša mobilizovanih u Austrougarskoj vojsci.
Delegacija viđenijih Baričanima koji su početkom tridesetih godina 20. veka krenuli u Rumuniju da traže učitelja za svoju decu i za svu ostalu decu čije su škole ostale bez nastavnika za nastavu na rumunskom jeziku. Predvođeni Dimitrijem Gruesku, deputacija u sastavu: Nikolae Oprea, Petru Kornea, Oktavijan Mikša, Joca Miok, Nika Mikša i Jon Komanesku iz Barica i Vasile Drega iz Ritiševa imala je čast da bude predstavljena i primljena na dvoru rumunskog kralja Karola Prvog Hoencolerna. Kralj ih je primio u letnjem dvoru Peleš, koji se nalazi u Sinaji.
Priču o poseti ispričao je deda Nike Mikše 2000. kada je imao 88 godina i tada je bio jedini živi akter ove jedinstvene posete. Veliko iznenađenje za ljude koji su retko putovali, osim dugog putovanja, koje je trajalo desetak dana, prijema i počasti, koje su im tokom posete bile ukazane, za ovu neobičnu delegaciju, predstavljalo je Crno more. Nisu mogli da se načude tako velikoj vodi koja uz to može da bude i tako topla i prijatna za kupanje. Deda Nika je rekao da nisu odoleli, svi su se okupali u moru. Svoju posetu, Baričani su ovekovečili u dvorištu malog dvora Pelišor.
Za vreme nacističke okupacije 45 muškaraca su bili odvedeni na prinudni rad. Posle Drugog svetskog rata je počela emigracija prema zapadu i gradovima. Poslednji popis iz 2022. govori da u Baricama živi svega 364 stanovnika. Dakle, slično kao i Jermenovci - za 100 godina selo je izgubilo tri četvrtine svojih stanovnika…
