БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЈЕРМЕНОВЦИ (1) Бурна историја води све до римског доба

По археолошкој карти Војводине коју је саставио Рудолф Шмит, а издало Историјско друштво у Новом Саду 1939, код Јерменоваца су из римског доба (од 98. до 268. године н. е.) пронађени новац и темељни зидови. Село има бурну историју. Након Великог бечког рата и 160 година турске владавине, Банат је припао Хабзбуршкој монархији. 

Тај период је трајао све до краја Првог светског рата. У овом периоду је настала нова фаза развитка насеља и у општини Пландиште је створено пет нових насеља за потребе новодошлих становника: Ирмењхаза (мађ. Űrményháza), данашњи Јерменовци (1817) Сечењифалва (мађ. Szécsenyfalva), данашње Дужине (1837), Ујфалу (мађ. Újfalu), данашње Марковићево (1842), Ђерђхаза (мађ. Győrgyháza), данашња Велика Греда (1850) и Рарош. 

Године 1779. на територији Баната су организоване три жупаније: Торонталска, Тамишка и Крашковско-Северинска. Организација жупаније је у Банат довела стотинак мађарских породица из Угарске и из Ердеља пошто је само племић могао бити чиновник жупаније. Те године општина је на западном крају села поделила 25 плацева за куће месној сиротињи. Тада је настао данашњи источни шор улице Петефи Шандора.

Јерменовцима се управљало из Беча, прво преко главног команданта граничарских трупа у Темишвару, а од 1751. преко цивилне, коморске Земаљске администрације. Услед овога, у Банату није било племства, па ни приватних спахија. Цео Банат је имао само једну управу, а то је био цар, односно Бечка Придворна комора. Сви становници Баната били су, изузев граничара, коморски поданици, камералисте. Ту је Камерални директор Ирмењи из Темишвара, марта 1817. године населио 62 мађарске породице из Мајше, Апатфалве и Ракошке пустаре. Укупно 60 породица је добило земљиште и окућницу, а две само окућницу. Колонију су колонисти назвали по оснивачу Ирмењхаза.

Годину дана касније колонија је имала 482 становника. Ирмењхаза је припадала административно и верски Зичидорфу (нем. Zichydorf), односно Пландишту. Жупски уред у Зичидорфу је од 1. јануара 1820. водио посебну матичну књигу рођених, умрлих и венчаних за Ирмењхазу. Те године, 1820, је рођено двадесеторо деце, умрло двадесет и седморо људи, а склопљено је пет бракова. Године 1827. село је бројало 573 мештанина католичке вере.

По подацима из Прегледа колонизације Војводине у 18. и 19. веку у делу о колонизацији Мађара аутора др Борислава Јанкулова стоји да су 1840. Мађари из разних општина Алфелда, ондашње Угарске, населили Јерменовце, а по Феликсу Милекеру 1844. у Јерменовце је дошло 80 породица када је формирана источна улица. По др Јанкулову, сви ти мађарски колонисти долазе у Банат већином као вртлари, садиоци дувана и кубикаши, чијим је радом знатно унапређена пољопривреда. 

Први досељеници бавили су се узгојем житарица, након другог насељавања, посветили су се гајењу дувана. Држава је узимала десетину на име пореза по одлуци, односно посебном урбаријуму Марије Терезије. Касније су житељи давали трећину, па половину од дувана и уз аренду обрађивали земљу с тим да су били обавезни 4 јутра да засаде дуваном. У брошури о Јерменовцима штампаној 1984. аутора Фехера Лајоша из Јерменоваца стоји да село и околину нису мимоилазиле елементарне непогоде. Падао је град, владала епидемија колере, излио се канал Марије Терезије, а понекад је, мада је удаљенији, село угрожавао и канал Ројге. 

За време револуције 1848. село је страдало као и многа друга места у овом крају: 14. септембра 1848. Срби из алибунарског табора запалили су Ирмењихазу, а становништво је побегло. Становништво се из бекства вратило на Духове 1849. При повратку затекли су само згаришта. Прво су сазидали куће, а затим су почели да обрађују земљу да обезбеде себи средства за живот. Земљу су три године издавали на пола становницима суседних села, јер нису имали стоку за вучу и оруђе.

За време револуције 1848. изгорела је и црква. Посредством краљевске ризнице 1868. село добија свештеника Јожефа Њарија родом из Макоа. Цркву су рестаурирали 1854. а 1855. је извршено њено посвећивање. 1854. насеље је имало 1.192 становника. Према подацима из 1854. земљиште је било подељено на следећи начин: општини је припадало 2.713 катастарских јутара, а краљевски властелински посед се простирао на 3.532 јутра. 

Канал Марије Терезије и река Ројга излили су се 1870. због чега три године мештани овог насеља нису могли да обрађују њиве. Те године ископан је канал Мали Бегеј, а са каналом Марије Терезије био је повезан браном, а данас каналом Дунав–Тиса–Дунав. Већина становништва је рибарењем обезбедила себи опстанак. 1873. ово насеље добија општинског бележника, а годину дана касније изграђена је нова школа у коју и данас ученици користе. Средства за изградњу школе обезбедили су насељеници и држава. 

Нова данашња црква почела је да се гради 3. јуна 1886. а радови су завршени 10. септембра исте године. Освећена је 3. децембра 1886. Зграда парохије зидана је 1902. Главни олтар је освећен 26. јула 1905. Поштанско здање почиње са радом 1886. Ова пошта је била у контакту са поштом у Зичидорфу одакле су доносили пошту пешице до 1904. када крећу поштанске кочије.