БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ – ЈЕРМЕНОВЦИ (2) За пола века нестало две трећине становника

На пописима од 1948. до 1981. број становника се стабилизовао између 1.500 и 1.800 људи а од тада почиње пад па према последњем попису из 2022. у Јерменовцима живи само 614 становника што значи да је за пола века село изгубило две трећине својих житеља.

Недељна пијаца за купопродају стоке и занатских производа је отворена 1892. Ради већег промета покренута је скела на каналу Марије Терезије између Јерменоваца и Јаношика, а те године је саграђен и млин који је 1931. изгорео. Штедно-кредитна задруга је почела са радом 1898. и из њеног Фонда даван је зајам имућним становницима. Та задруга је постојала све до 1945. по називом Штедионица. У селу су избушена два артеска бунара 1899. један пред школом, а други на пашњаку. На предлог учитеља основана је библиотека 1900. која је имала на почетку рада 50 чланова. Од тог доба насеље напредује. 

Пред Први светски рат -1913. село је добило зграду општине (данашња заграда Месне заједнице) са осам просторија и са водоводом као и станом за општинског бележника. Стан је имао и купатило. Сазидане су и модерне економске зграде у дворишту, избушен артески бунар за потребе водовода, а башту су засадили воћем и виновом лозом. Тада је сазидано обданиште поред кога је изграђен и стан за васпитача. У прво време то је била зграда за дневни боравак, а деца су долазила и пре и по подне, спавала су у посебној просторији.

У новембру 1918. ушла је српска војска у Ирмењихазу, која три године касније у новој држави мења име и постаје Јерменовци. На попису те 1921. је регистровано 336 кућа са 1.833 становника. Пустара „Чавош“ је 1924. стављена под удар аграрне реформе и сваки добровољац добио је плац и 5 хектара земље. Већ 1921. ту је насељено 154 колониста. Становници Липтајеве и Орцијеве пустаре, обе у атару Велике Греде, 1923. молили су да буду припојени јерменовачком атару што је годину дана касније и учињено па је атар села повећан са 2.790 на 6.426 ланаца. 

Добровољно ватрогасно друштво основано је 1923. ДВД заједно са културно-уметничким 

друштвом приређује позоришне представе, игранке и забаве, а приход одлази ватрогасцима. На иницијативу средњошколаца и студената 1930. оснива се фудбалски клуб. 

Лекар је одређеним данима долазио из Мариолане, данашњег Пландишта, а 1938, село добија апотеку. У Другом светском рату становништво је живело у тешкој материјалној ситуацији. Из овог села у народноослободилачку војску отишло је око 100 мушкараца који су се борили у саставу војвођанских и славонских јединица. Дванаесторо је погинуло. Мештани су 25. јула 1961. у спомен палим борцима открили споменик који се налази у центру села испред зграде Месне заједнице... 

Од 1946. школа са шест разреда прерасла је у школу са седам разреда, а у јесен 1947. отвара се и нижа гимназија, која се од 1952. због смањеног броја ученика укида. Од 1973. реформом у школи укидају се виши разреди у Јерменовцима и настава од петог до осмог разреда организује се у Пландишту на мађарском језику. Данас поново у Јерменовцима постоји осмогодишња школа на мађарском језику.

У атару села 1951. почињу истраживања налазишта нафте и 9. новембра 1952. на површину први пут избија црно злато. Континуирана производња креће 25. маја 1953. Тада је саграђен индустријски колосек железнице и нови асфалтни пут и уведена је струја. Иначе само село струју добија 25. децембра 1958. а телефон знатно раније - још 1920.

Општине Алибунар и Пландиште су 1968. повезане асфалтним путем које пролази кроз Јерменовце. Нафташка колонија је формирана 1955. када су саграђени савремени станови, раднички хотел и ресторан друштвене исхране. Од 1973. године отворена је бања сезонског карактера са лековитом термалном водом која је након пар година престала са радом. Централни водовод ово насеље добија тек 1976.

Из Индонезије преко Будимпеште у Банат

Крајем августа када се обележава Дан мађарског краља Светог Стефана, окупе се у порти цркве и сви они који већ давно не живе овде али и даље поштују традицију и веру свог народа. Долазе са четири стране света, куд су се и расули, јер како се може видети по пописима село је за пола века изгубило чак две трећине својих становника. Некако онда и не чуди што службу води жупник са другог меридијана, жупник Елиас Охоиледварин. 

Отац Елиас је рођен у Елату, у Индонезији 1978. За свештеника је постављен 2007. у Будимпешти, одакле је пре неколико година дошао у Зрењанинску бискупију. Чим је стигао, отац Елиас прионуо је на учење српског језика, док мађарски одлично говори.

-Људи у Србији јако су љубазни и драги. Србија ми се одмах допала. Радим у Зрењанину од 2016. у селима у којима углавном живе Мађари. Знам мађарски језик јер сам 15 година службовао у Мађарској пре него што сам дошао у Србију - каже жупник Елиас. И као и сви странци у Србији највише воли нашу домаћу кухињу. 

-Имали смо Летњи камп овог лета и спремао сам деци индонежанске специјалитете који су им се допали - хвали се жупник Елиас.

Две главне улице у селу и даље носе име Маршала Тита и Братства и јединства. После цркве, највиши објекат у Јерменовцима је двоспратна зграда Ватрогасног дома на чијем оџаку су роде свиле гнездо.

На локалном гробљу срећем Јожику и његовог верног пса Пићуку. Јожика коси траву на гробљу, слабо говори српски али се труди. Такође, он је и незванични водич кроз гробље па ми показује неке од споменика људи са занимљивим или посебно трагичним судбинама. Пита ме када ћу поново да дођем: “Да вежбам српски каже кроз осмех!” праћен Пићукиним будим погледом.

На изласку из села према Барицама наилазим на бизаран призор. Неко од мештана је на травњаку испред куће направио прави мали тематски парк. Ту можемо да видимо 

неидентификовану плишану животињу, фелну од аутомобила, пар фењера, ђерам са котлићем за рибљи паприкаш на једној и пунилицом за кобасице на другој страни.

Роберт Чобан