БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ГАРДИНОВЦИ Планинска архитектура у најјужнијем селу Бачке

Овог пута сам решио да их обиђем заједно са чувеном Крчединском адом која се налази у сред Дунава, осмах поред Гардиноваца. Стигао сам у село путем уз Дунав преко Ковиља, прошао изнад ауто-пута Нови Сад - Београд и нашао се у гардиновачком атару.

Гардиновци су некада били уз сам Дунав, мештани су се бавили риболовом, сплаварењем, ту су пристајале „дерегље”, скеле које су возиле људе по местима дуж обале реке... Дунав је често плавио село, куће су се одроњавале у реку па је у 18. веку одлучено да се Гардиновци преселе даље од обале. Данас село има 1.114 становника, што није превелик пад у односу на прошли попис 2011. када их је било 1.297, посебно ако се упореди са падом у другим селима. 99% становника Гардиноваца су Срби а према последњем попису има 4 Хрвата, реч је о породици Јозе Шимуновића, шумара која се овде доселила из Бача.

Црква посвећена преносу моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Гардиновцима грађена је у периоду од 1926-1927. у маниру националног стила са два кубета и крстообразном основом. У порти цркве налази се споменик посвећен мештанима (њих 36) страдалим у Рацији у јануару 1942. 

Александар Ђурђев Браша (88) имао је седам година када се на Божић, 7. јануара 1942. у Гардиновцима догодила Рација. Прича ми како су мађарски фашисти одвели његовог комшију, пекара Миту Стошића. Његова жена Милица којој је Мита био све јер нису имали деце, дошла је да се жали и рекла - ако водите њега, идем и ја. Обоје су убијени и заједно са још 34 мештана села - бачени под лед.

Насеље Телеп на изласку из Гардиноваца према Вилову подигле су током окупације 1941-1944. Хортијеве власти како би се у њу уселили Мађари из Буковине са намером да се измени дотадашња етничка структура села које је до избијања рата било чисто српско, са свега две мађарске куће. Подигнута је и зграда школе која никада није заживела а на њој су данас графити који сведоче о различитим порукама и паролама из ранијих времена од Тита до „издаица”. 

Типске куће грађене су у планинском стилу, атипичном за панонска села, ваљда да би се досељени Мађари из Буковине осећали као код куће. У једној од кућа сада је седиште локалног фудбалској клуба „Хајдук” а ту одмах је и терен на којем је трајала утакмица са ФК Стражиловом из Сремских Карловаца. У моменту када смо били тамо, домаћини су губили са 6:0. У дворишту испред терена куја везана ланцем за чесму је оштенила 7 слатких малих штенаца. 

У овом селу су живели и последњи директни сродници песника Лазе Костића, а у њему је боравио и праунук Светозара Милетића, доктор Славко Милетић. 

Данас Гардиновци имају 1.114 становника, што није превелик пад у односу на попис 2011, када их је било 1.297

Забрињава старосна структура села. Некада је у овдашњој осмогодишњој школи „Светозар Милетић”, сваки разред имао по два оделења а данас је у свих осам разред укупно 75 ђака, дакле у просеку мање од десет по години. Пре пар година, појавио се предлог да се ученици старијих разреда изместе у школу у Вилову а да у селу остану само прва четири разреда што би за Гардиновце била непоправљива штета. Мештани су реаговали и школа је опстала. Село има амбуланту, пошту, неколико продавница и Дом културе у којем делује Аматерско културно-уметничко друштво. Ту су и библиотека и ловачко друштво. Са својим гардиновачким домаћином Ђорђем Бечелићем Батом одлазим као обали Дунава одакле ће ме он чамцем преко Крчединске аде одбацити на сремску страну реке где ћу после хватати воз на новој Железничкој станици Бешка.

На обали Дунава био је подигнут споменик жртвама рације из овог краја који су ту у јануару 1942. убијани и бацани под лед. Како је Дунав претио да однесе споменик, он је премештен у центар села испред О.Ш. Светозар Милетић која се налази у лепо одржаваној некадашњој згради пштине из 1912.

Роберт Чобан