БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЛОКВЕ Најбоље банатске шваргле оцењује академик САНУ

Места кроз која сам пролазио осликавају мултикулурни карактер Војводине више него на било којој тури пре ове: Алибунар (Срби и Румуни), Локве (Румуни), Јаношик (Словаци), Јерменовци (Мађари), Барице (Румуни), Пландиште (Срби, Македонци и Мађари) и Маргита (Срби, Румуни и Мађари). Када сам стигао у Вршац већ је био потпуни мрак, али довољно на време да сат пре последњег воза за Београд у 20.17 - у продавници купим чварке, крекере и јогурт, вечеру коју сам појео на клупи станице.

Па да кренемо редом од првог места на овој деоници. Мало је села у Војводини у којима можете да видите толико великих и раскошних кућа саграђених у протеклих пар деценија а да при томе неке од улица у којима се налазе - нису ни асфалтиране. Када прођете кроз Локве дан након кише као што сам ја то учинио, намеће се закључак како му је после рата одређено адекватно име, што наравно није оправдање за општинске власти у Алибунару којем ово село припада.

Локве се први пут помињу 1404. под именом Szentmihal, 1717. су  Sent Mihaj, 1779. Sent Mihály, 1911. Veg-Sént-Mihály, 1922 - Свети Михало.

После 1945. село је добило име Локве док га Румуни који чине 80% становништва села и даље зову Сан-Михаи. Роми су 12% становника док је Срба мање од 3%. Према попису из 2021. Локве имају 1.508 становника док је у својим “славним данима” на попису из 1961. имао чак 4.246.

Поред великих нових кућа у Локвама има и доста старих објеката са занимљиво украшеним фасадама а за похвалу је што све јавне чесме и бунари у селу - рате како они намењени људима тако и они за стоку. То је, иначе, права реткост јер већина јавних бунара и чесми у војвођанским селима која сам обишао - нису у функцији.

У центру села налази се велика Румунска православна црква из 1814. године. На храму је скоро рађена заштита од влаге па је жбука у доњем делу фасаде обијена. Црква је била закључана а ту у порти затекао сам мало сиво куждраво куче које је пискавим лавежом глумило “чувара храма”.

Седам у кафић преко пута да допуним батерије. Неколицина гостију у локалу прича румунски. Тражим кафу, младић у мајици локалног фудбалског клуба “Банатул” каже да је не кувају. Поручујем минералну воду. Петнаест минута касније долазе двојица полицајаца и добијају кафу, резервисану очигледно само за чуваре реда и мира али не и за путнике намернике.

Бурна историја: ратови, поплаве, пожари...

Свети Михало је 1404. припадао Крашовском комитату, а био је у поседу породице Осиак. У то доба одузео је краљ Сигмунд овај посед од породице Осиак и поклонио га Јовану де Мароту. За време турске владавине (подаци из 1662) још је постојало ово насеље. Године 1716. већ опустошено насеље ушло је у састав Вршачког диштрикта.

Године 1740. у Свети Михал доселило се 40 румунских породица из Влашке, да би 1744. цело село било додељено Илирској, а 1776. Немачко-банатској регименти. Већ 1782. у селу има 1.063 православна становника, 1814. године подигнута је садашња црква, а 1843. село броји 2.371 становника православне вере, међу њима и чак 296 ђака. 

Крајем јуна 1848. почео је српско-мађарски рат код Св. Михала и село је уништено пожаром.

Место се релативно брзо опоравило и већ1854. године Свети Михал је припадао алибунарској општини и имао је 2.896 становника.

Настављам даље кроз главну улицу која, као и у већини војвођанских села са мањинским живљем и даље носи име - Маршала Тита. Пролазим поред новог храма Хришћанске адвентистичке цркве и великог јата гусака и стижем до терена ФК Банатул (Банат на румунском). Дочекује ме савршено уређена травната површина са трибинама и натписом “Банатул Арена”. Није дакле битно колики сте, важно је какво мишљење о себи имате, чак и ако живите у малим Локвама. Иначе, ФК Банатул је пре две године три кола пре краја сезоне освојио Општинску лигу Алибунар – Пландиште, те се пласирао у Другу јужнобанатску лигу.

-Пре само две године нисмо ни постајали као клуб, нисмо имали инфраструктуру нити услове за игру, о свему овоме што данас имамо могли смо само да сањамо. Сада је тај сан постао јава, захваљујући залагању неколико младих момака који чине управу клуба, који сваки слободан тренутак користе за рад у клубу. Успели су да окупе екипу од 24 одлична фудбалера и још бољих људи. Кад нико није веровао у нас, ми смо веровали у себе, а резултат свега тога је јасан -  саопштио је тада ФК Банатул Локве доказавши како је све могуће када су људи сложни и упорни.

Ако је Футог познат по купусу, Качарево по сланини а Турија по кобасицама - “ијада” у Локвама посвећена је њеном височанству - шваргли. Најбољи локални мајстори у прављењу ове свињокољске шпеције, као и учесници са стране, окупљају се почетком фебруара сваке године у локално Дому културе а о најбољим шварглама у Србији одлучује стручна комисија, на чијем ће челу је ове године био ни мање ни више него један - академик! Реч је професору Цвијан Мекићу са Пољопривредног факултета у Београду, члану САНУ чије је стручно непце оцењивало квалитет банатских шваргли.

Роберт Чобан