(FOTO) DNEVNIK U MALOM PESKU Selo u kojem se srpski ne divani, a krava ima više nego ljudi

Dece i mladih ima oko dvadesetak, dok je najviše starijih meštana, što dovodi do zaključka da je teško naći radnu snagu, ne samo kada je reč o poljoprivredi, već i privredi uopšte.

Meštani Malog Peska se pak mahom bave ratarstvom i stočarstvom. Uzgajajući klasične kulture na zemljištu poprilično lošeg kvaliteta, poljoprivrednici su prinuđeni da ono što uzgoje od biljaka iskoriste za prehranu stoke.

– Ovde je jako loša zemlja, četiri godine nismo izvadili nijedan klip kukuruza, pa nam sve ide za silažu kojom hranimo krave i tako možemo da živimo – priča meštanin Malog Peska, poljoprivrednik Endre Šorš, inače i član Saveta Mesne zajednice Martonoš poslednjih 20 godina.

Takva zaokružena proizvodnja je velika prednost ovog poljoprivrednika koji se prevashodno bavi uzgojem krava i prodajom mleka, dok njegov stariji sin ratari, a mlađi prerađuje mleko.

– Ako ne radimo zajedno, svako mora da počinje od nule, a imamo svu mehanizaciju, štale, izmuzilište, zemlju, sve što nam treba... Mi ovde živimo za naše selo i ne možemo da idemo u grad. Znate, na selu može da živi onaj ko voli da radi – jasan je Šorš.

I upravo taj život u maloj sredini s jedne strane daje prednost lokalnim poljoprivrednicima, jer uspevaju da prošire svoju proizvodnju u skladu s mogućnostima, dok im s druge strane otežava jer ne mogu da pronađu radnu snagu.

Porodica Šorš trenutno obrađuje 100 hektara zemlje (50 je u njihovom vlasništvu, a ostatak uzimaju u arendu), taman toliko koliko svi članovi zajedno mogu da izguraju, a ukoliko žele da se prošire, onda moraju da angažuju Indijce koji dolaze da rade kao nadničari.

Nego, da se još malo vratimo na priču o Malom Pesku u kom najmanje ima peska i to crnog, a najviše slatine.

– Mali Pesak je kao ostrvo i selo je onoliko koliko ima tog crnog peska – pojašnjava predsednik Saveta MZ Martonoš Gergelj Horvat, a kom pripada i selo u kom smo se obreli. – Ovde su oduvek živeli poljoprivrednici, uglavnom na salašima, a bilo je i dosta vinograda.

Škola, koja je bila u zgradi današnjeg seoskog doma, ugašena je pre dvadesetak godina, što implicira da su devedesetih prestali da prave decu, pa ono malo đaka koliko ih i imaju, putuje u Male Pijace ili u Kanjižu.

– Nije teško živeti ovde, jer nam je sve blizu, a danas ko ima kola, svaki kilometar nije strašan – napominje Šorš. – Pre 20 godina ovde smo imali uzgajivače paprike, duvana i šećerne repe, a sad nigde ne možeš da nađeš.

Samo selo jednostavno izgleda – sve kuće načičkane su u dve ulice: Republikansku (koja je više kao neka obilaznica na putu do Malih Pijaca, sa asfaltom koji je nov-novcijat) i Doža Đerđa u kojoj je najviše žitelja. A iza, sve same njive i pokoji salaš koji izviruje iz šumarka.

U Malom Pesku žive isključivo Mađari, pa tvrde da je to razlog zašto ne divane srpski...

– Mi koji smo išli u vojsku, još smo i naučili. Ali živimo u sredini u kojoj se samo priča mađarski, pa i ono što smo znali, zaboravili smo – saglasni su Šorš i Horvat.

Mali proizvođač sireva širokog osmeha

U Malom Pesku nema mnogo mladih žitelja, naročito onih koji su odlučili da svoj životni put nastave tamo odakle su potekli. Međutim, svetao primer je svakako tridesetjednogodišnji Kornel Šorš koji je, po završetku srednje veterinarske škole, iskoristio porodični posao u poljoprivredi i proširio ga na novu delatnost – preradu mleka. 

Još kao đak počeo je od viška mleka da „eksperimentiše”, tražeći najbolju recepturu za domaći sir. Nakon godinu dana pokušavanja, uspeo je da napravi prvi proizvod.

Uz podršku porodice i prijatelja, koji su testirali sve što bi napravio, Kornel je uz pomoć fondacije Prosperitati osnovao firmu 2020. godine pod nazivom „Šorš manufaktura” i počeo da pravi nekoliko vrsta polutvrdih masnih sireveva i jogurt.

– Sve što napravim prodajem na pijaci u Kanjiži, dvaput nedeljno, a imam i mušterije koje nam dolaze na kućnu adresu – kaže mali proizvođač, zadovoljan kako mu biznis ide.

Kako dodaje, nije se pokajao što se opredelio za ovaj poziv, iako je kao mali uvek mislio da će otići da živi u inostranstvu. Ipak, u svojoj okolini ima dosta vršnjaka s kojima može da se druži i izlazi, živi sa porodicom koja mu je neizmerna podrška, pa je i logično što se nije negde osamostalio i bio prinuđen da sam krene od nule.

Kako bi rešili večite probleme – broj stanovnika, samim tim i dece, te usavršili srpski jezik koji bi im omogućio da popunjavaju formulare za državne subvencije – potrebno je da dovedu mlade koji bi bili voljni da žive i rade na selu. Međutim, budući da je danas malo ko spreman na takvu žrtvu, valjalo bi otvoriti koju firmu, ali i tu postoji začkoljica – nema ko da radi. 

Oni koji su tražili zaposlenje našli su ga u Kanjiži, a oni koji su i dalje nezaposleni, njima štagod da se ponudi – odbiće. Bar tako tvrde naši sagovornici. Iz iskustva.

– Ljude koji su već ovde vuče zemlja, jer ne mogu da je odnesu odavde. Mogu da je prodaju, ali tamo negde neće uspeti da kupe novu – priča Horvat.

Oni koji su pak uporni i upustili bi se u svet poljoprivrede, male ili velike, teško i da mogu da pronađu nekretninu u Malom Pesku.

– Ima porodica koje imaju tri prazne kuće, ali neće da ih prodaju, jer se brinu šta će biti sa zemljom. Ja im kažem, prodajte samo kuću a zemlju zadržite. Ma, neće ni tako – jasan je Šorš, svestan da ga, uprkos svom dosadašnjem trudu i radu čeka penzija od možda 15.000 dinara, u svakom slučaju, nedovoljna ni da se propije od muke, eventualno da kupi koji lek.