РЕЗОН Штеловање демократије

Може ли бити преговора без народа? Какав кредибилитет и легитимитет има дијалог који воде самопрокламоване елите без гласача иза себе?

Пише: Милорад Бојовић

Америчко пријатељство нанело је Србији и Србима већу штету од непријатељства Немачке у Другом светском рату. Од 1941. до 1945. срушено је мање фабрика, путева, школа, пруга, мостова, болница него 1999. године. Такође, Американци пуних 100 година тврде да  обожавају Србе више од Дана захвалности. Истим изјавама љубави обасипали су и Индијанце, над којима су извели геноцид. Изјавама љубави обасипали су и Србију док су је бомбардовали у Другом светском рату, и док су нам узимали Косово и поклањали га албанској мафији. Са задивљујућом наклоношћу опходили су се према нама док су припремали и подржавали етничко чишћење Срба из Хрватске у “Бљеску” и “Олуји”. Били су насмешени и срдачни и док су њихови борбени авиони бомбардовали избегличку колону на Петровачкој цести. Америчка срдачност разарала нас је и кад су нам деца умирала од глади због санкција, као и док су нас њихови авиони убијали током бомбардовања 1999. године.

Зато не чуди да Медлин Олбрајт, уз Хашима Тачија и Мила Ђукановића, једна од три особе на свету која Србију мрзи више од опозиције, и која је директно одговорна за смртоносног  “милосрдног анђела”, поново тражи да се Србима силом наметне обавезујуће мишљење и понашање.

Међутим, Американци Србима не дугују ништа. Чак ни објашњење. Све што су имали да нам кажу рекли су у оних 78 дана бомбардовања.

Грађанима објашњење дугују српски политичари који су се обрадовали претњама америчке моћнице, да Вучића и Србију треба приморати да признају Косово, а уколико то одбију да треба одиграти на друге људе и применити опробане методе из ранијих времена. Мадлен Олбрајт зна које су то методе које су Србији за 11 недеља нанале штету од 100 милијарди долара.

Пошто међу политичарима који се радују њеним претњама има и оних који су 2000. године, по доласку на власт, тврдили да је Србија “надувала” своју штету од америчких и НАТО бомби, и да сви убијени цивили, сва разорена инфрастуктура, уништена привреда вреде само четири милијарде, позивам их да Србији одговоре зашто желе да њихова земља буде кажњавана и понижавана?

Како је могуће да толико мрзите државу у којој сте се обогатили? Зашто на стрелиште водите земљу у којој су одрасла ваша деца? Да ли бисте били успешнији бизнисмени, политичари или бољи људи кад бисте добили потврду да потичете из геноцидног народа? Како су уместо вас, памећу, умећем, стилом и ерудицијом обдарених појединаца, власт преузели нестручни, дивљи, необразовани? Зашто сте увек кад сте били у прилици да владате, а владали сте 12 година, народну несрећу користили као аусвајс личног просперитета?

Одговоре треба да дате пре него што изнудите дијалог о томе како да без избора уђете у Скупштину и Владу, и како да окупирате програме оба јавна сервиса, све приватне телевизије и странице комплетне штампе.

Шта је проблематично у причи о призивању страних тутора и бојкотовању избора? Са становишта опозиције, америчких медијских конгломерата и НВО – ништа. Из угла мислећег човека и правне државе – све. Ако је суштина демократије да свако може бирати и бити биран и да поражени честита побеђеном, зашто бисмо као бланко истиниту прихватили спиновану тезу да у Србији, откад је не води либерална левица више нема демократије? Зашто бисмо као веродостојну прихватили варку да опозиција заиста жели да у једном тренутку изађе на изборе?

Пре тачно 10 месеци лидери седам странака и шест покрета потписали су фамозни Споразум с народом, који данас не представља ништа, осим потврде да, фарисејима, уверенима да вреде колико цела Србија, народ није потребан, и доказа да су споразум, уместо с грађанима потписали са самима собом. Сада траже да главне тачке Споразума слобода медија и промена изборних услова буду основа дијалога власти и опозиције.

Поновићу. Сразмерно подршци коју уживају међу грађанима опозицији одговарају изборна правила која само њима омогућавају кандидовање на изборима. Без учешћа СНС-а. Међутим, проблем је у томе што знају да им чак ни то не гарантује освајање власти. Незгода с изборима је у томе што на њима може да учествује свако ко скупи довољно потписа.

Следећи избори могу представљати политички цунами који неће преживети многе партије, које желе да се представе Западу као потенциални реализатори њихових замисли. Зато Американци, преко бочних извршилаца у Европској унији, траже да се суспендују српски Устав и закони и да се избори расписују само ако победник може бити познат унапред, чак и ако има мање од три одсто подршке бирача.

Значења појава важнија су од самих појава. План оних који желе да се домогну престола Србије не подразумева изборе. Зато инсистирају на томе да се изборна правила удесе тако да избора никад не буде, већ да Међународна заједница примора Вучића да кроз концентрациону владу власт подели с лидерима опозиције.

Може ли бити преговора без народа? Какав кредибилитет и легитимитет има дијалог који воде самопрокламоване елите без гласача иза себе?

Творци идеје о доласку на власт политичким договором знају да је реч о противуставној работи. Тај захтев је акција алиби. Звучи апсурдно, али дијалог је замишљен као уцена, и представља клопку која може довести до потпуног укидања грађана као носилаца демократије.

Због будућности Србије пре­длажем да се до 3021. уведе мораторијум на означавање Устава као главног непријатеља Србије, сатанизацију политичких противника, употребу изборних правила и изборне крађе као изговора за лош резултат на изборима. Мораторијум би се односио на политичке, медијске и јавне иступе, страначке и изборне кампање и био би обавезујући за све странке, покрете, политичке аналитичаре и удружења грађана која се баве политиком. И грађанима би дао прилику да стекну стварни увид у намере и квалитет политичара.

Лидери политичких странака треба да провере да ли је за Србију боље да они возе скупе yipovе, купују станове и виле, или да се створе услови за за­пошљавање најбољих студената и тако онемогућимо њихов одлазак у иностранство.

Изборна крађа је чист криминал, и не треба је претварати у политичко питање. Изборно право је исувише важно да би било део политичког ријалити програма. Мораторијум би спречио по­литичке партије које немају политички програм да лоша изборна правила користе као димну завесу за манипулисање бирачима. Кад год политичке елите немају одговор на потребе грађана, бирачки спискови постају дежурна тема, која још од Тита и Милошевића служи за вештачку поделу грађана на патриоте и издајнике.

Овај предлог не значи да Срби треба да се одрекну политике. Мораторијум заправо представља могућност да се политичари уместо борбом за голу власт позабаве питањима од круцијалне важности за грађане. Бољу економију. Веће плате. Боље школство. Боље болнице. Искорењивање корупције и криминала. Крајње је време да спречимо крађу државних и природних ресурса.

Дужни смо да изградимо канализацију како не би уништавали природу. Морамо постати безбедно друштво тако што ћемо криминалце из кафића и са трибина протерати у затворе.

Изборна правила, као фино штеловање нијанси, могу бити тема кад престанемо да бацамо смеће свуд око нас, кад укинемо листе чекања у болницама, кад укинемо корпуцију на факултетима, лекарски, судијски и поли­цијски мито, кад особе с инвалидитетом постану равноправни чланови друштва, кад престанемо да се дивимо ријалити звездама и одустанемо од уверења да су нам Американци, Руси или Немци већи пријатељи од нас самих.

Посла је много, а 100 година је исувише кратак период. Морамо брзо да делујемо.

        * Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу