Резон: Вучићева борба против мафије успеће ако укине заштићене сведоке

Пише: Милорад Бојовић

У темеље Југославије краљ Александар је уградио Михајла Пупина и његово пријатељство с Вудроом Вилсоном. Тито је у конструкцију своје државе узидао Дражу Михајловића и Николу Калабића. Демократска странка “демократску” Србију изградила је на Ђури Мутавом, заштићеном сведоку, припаднику “земунског клана”, чији су чланови, у намери да изађу из сенке и постану стварни господари државе, 2003. године убили Зорана Ђинђића, председника српске Владе.

Сувајџић, сведок “Сабље” и Гугл целокупних српских злочина од 2000. године, није сам и није једини награђени паразит. Комплетна историја постпетооктобарске Србије почива на заштићеним сведоцима. И зато је Србија већ 20 година земља без шансе. Њен темељ представљају криминалци.

Држава и њени закони после 5. октобра креирани су на основу сведочења Мутавог, Чумета, Јерковића, Багзија, Шарета и још 45 особа крвавих руку, који Србију званично коштају 250 хиљада евра месечно, односно целих три милиона евра годишње.

Притом, нико није проверавао веродостојност њихових сведочења. Све што су казивали узимало се све здраво за готово. А разлози за сумњу, да је реч о вишеструко препарираним подацима, о димним завесама, били су огромни.

Како су, и због којих виших циљева особе из најужаснијих криминалних кланова, који су убили премијера Србије, отимали и пљачкали, постали важан конститутивни елемент државе? Јесмо ли због договора ондашње политичке елите о заштити особа из криминалног миљеа живели боље? Јесмо ли образованији? Имамо ли мање наркомана и нарко-дилера? Јесу ли нам плате биле веће? Је ли нам економија постала боља? Пензије редовније? Курс динара мањи? Јесу ли кредити и станови били јефтинији, или је све било обрнуто? Је ли мафија заправо постала још јача и организованија?

Какве податке су знали па да им надлежни државни органи поклоне плате од неколико хиљада евра које им се редовно исплаћују из буџета Србије, а да држава истовремено нема пара за повећање зарада лекарима, професорима, полицајцима? Поред тога, већина денунцијаната има државно обезбеђење као да су највиши државни функционери. Да изопаченост буде још потпунија, Србија је већини особа из крвавог поздемља доделила привилегију да добију све оно што најдаровитији студенти и стручњаци могу само да сањају, а обични грађани не могу да виде ни у сапуницама. Уз промену идентитета и докумената добијају нови живот у иностранству, у држави и граду који одаберу. Тамо о државном трошку завршавају факултете, покрећу бизнис, уче језик земље, и упознају се са културом своје нове домовине.

Шта год да је посреди, политичари су профитирали више од државе. Обезбеђивањем новог живота и новог идентитета сведоцима сарадницима, осигурали су чисту биографију за себе и своје најближе сараднике.

Везе криминала и политике није било тешко разоткрити, али, тим послом нико није желео да се бави, да не би разоткрио себе, или своје пулене. Трагова је било напретек. Миладин Сувајџић, човек на чијем сведочењу је изграђен цео поступак за убиство Зорана Ђинђића понашао се као експерт из Г17 Плус. Полицији и специјалном тужилаштву “одавао” је податке које су они већ знали, или информације које су желели да чују. Посебно је занимљиво да се хапшење Сувајџића скривало 10 дана од грађана Србије. Шта је он у тих 10 дана лажне слободе испричао, или, још вероватније, научио, остала је вечна тајна. Кога је заштитио? Кога је уништио, а коме је помогао да постане пожељан инвеститор?

Као извештач сам 2003. године забележио Сувајџићев исказ, дат на једном од суђења у којима се појављивао као крунски сведок. Он је тада рекао да је “земунски клан” после 2000. године постављао многе тужиоце, начелнике и министре, и да је сва дрога која је тих “слободарских” година заплењена заправо поклоњена полицији, да би имала чиме да замаже очи грађанима. У наредних 10 година од тог сведочења, није ухапшен нико из врха полиције, тужилаштва, нити судске власти, иако је Србија у тих 10 година затворила све фабрике, изгубила преко милион радних места, а добила драстично повећање злочина и умножавање корупције. Јасно је - заштићени сведоци нису били арматура државе, већ камен темељац нове мафије.

Након проглашавања заштићених сведока за грађане од изузетног значаја за државу, мафија је добила нову снагу и организована окрутност постала је организована забава. Коришћењем механизма скривене моћи и потајног страха, они улазе у сферу легалног и постају недоступни надљуди. Они настављају да изналазе себи подесна кадровска решења, и настављају с подмићивањем чиновника, службеника, портира, тужилаца, судија, полицајаца. Пауци српске пропасти нову снагу црпе из страха грађана, који више не смеју да пријаве ниједан злочин, и ниједног виновника, јер не знају ко им је заштитник, и да ли ће због изигравања честитости имати проблеме у свом обичном, сиромашном животу.

Такав поражавајући обрт грађанску храброст чини непожељном. Поштен човек који живи од свог рада постаје излишан. Створен је систем у ком су нераскидивим пипцима уплетене две врсте господара, видљиви и они у сенци. Преко медија грађанима је сервирана прича о сасецању, а заправо је само дошло до умножавања пипака хидре, која буши, бургија, разара, све - од школа, факултета, па све до управе градова и државе. Мито је постао признаница која обећава.

Мала плата и обавезни конзумеризам постали су још један кључ криминализације. Човек који прима мизерну плату, а његово дете жели ајфон, најке, рођендане, сплавове, а он не може то да му приушти, посегнуће за митом, за готовинским кредитом. Девојке ће се преобразити у спонзоруше, мушкарци у силеџије, а њихово окружење ће с одобравањем гледати на сваки криминал осим оног који их директно не угрожава. Човеку који не може својом платом да обезбеди нормалан живот породици свака додатна финасијска вредност је добродошла. А мало је Срба који желе да раде два или три посла. Радије иду у кладионицу, или своје поштење изнајмљују за 100 или 500 евра. 

Али до новчане накнаде дошло се робном разменом. Чоколада, 100 грама кафе, бомбоњера били су праизвор друштвене нечисте савести.

Криминал се може заборавити и претворити у забаву, ако се у доколици користи као романтизована копија свакодневице.

Бертранд Расел није на уму имао српске прилике кад је тврдио да је “лагање  изведена активност, која претпоставља истину као правило”. Код нас је обрнуто. Лаж је правило. Лаж је императив. Цондитио сине љуа нон. 

Захваљујући бајкама које су причали полицији и политичарима заштићени сведоци сачували су своје животе, паре и бизнис. Србија је била на самртничком одру.

Већ 15 година непрестано предлажем да сваке године по 100 најбољих студената шаљемо на 10 најбољих светских универзитета, уз обавезу да 10 година по окончању студија морају да раде у корист Србије. Међутим, немогуће је доћи до пара за образовање оних који би гарантовали препород државе, јер смо се обавезали да доживотно издржавамо бивше мафијаше. Особе које су цео свој живот посветиле уништавању државе.

Вучић је у праву, борба против криминала је друштвена неопходност. И када каже да ће рат против мафије бити беспоштедан то је добар знак, и уопште не треба да се обазире на приговоре. Важна је целина. А целина представља позив на акцију.

Преварени грађани данас су много спремнији да прихвате нову наду. Они имају потребу да оживе своју потајно потиснуту жељу да могу живети боље, која је због страха “закржљала у мазохизам,” како би рекао Адорно. Заштићени сведок није категорија без које се не може. Из историје може много да се научи. Калабић је био цигла која је одбачена након обављеног посла.

* Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу