REZON Štelovanje demokratije

Može li biti pregovora bez naroda? Kakav kredibilitet i legitimitet ima dijalog koji vode samoproklamovane elite bez glasača iza sebe?

Piše: Milorad Bojović

Američko prijateljstvo nanelo je Srbiji i Srbima veću štetu od neprijateljstva Nemačke u Drugom svetskom ratu. Od 1941. do 1945. srušeno je manje fabrika, puteva, škola, pruga, mostova, bolnica nego 1999. godine. Takođe, Amerikanci punih 100 godina tvrde da  obožavaju Srbe više od Dana zahvalnosti. Istim izjavama ljubavi obasipali su i Indijance, nad kojima su izveli genocid. Izjavama ljubavi obasipali su i Srbiju dok su je bombardovali u Drugom svetskom ratu, i dok su nam uzimali Kosovo i poklanjali ga albanskoj mafiji. Sa zadivljujućom naklonošću ophodili su se prema nama dok su pripremali i podržavali etničko čišćenje Srba iz Hrvatske u “Bljesku” i “Oluji”. Bili su nasmešeni i srdačni i dok su njihovi borbeni avioni bombardovali izbegličku kolonu na Petrovačkoj cesti. Američka srdačnost razarala nas je i kad su nam deca umirala od gladi zbog sankcija, kao i dok su nas njihovi avioni ubijali tokom bombardovanja 1999. godine.

Zato ne čudi da Medlin Olbrajt, uz Hašima Tačija i Mila Đukanovića, jedna od tri osobe na svetu koja Srbiju mrzi više od opozicije, i koja je direktno odgovorna za smrtonosnog  “milosrdnog anđela”, ponovo traži da se Srbima silom nametne obavezujuće mišljenje i ponašanje.

Međutim, Amerikanci Srbima ne duguju ništa. Čak ni objašnjenje. Sve što su imali da nam kažu rekli su u onih 78 dana bombardovanja.

Građanima objašnjenje duguju srpski političari koji su se obradovali pretnjama američke moćnice, da Vučića i Srbiju treba primorati da priznaju Kosovo, a ukoliko to odbiju da treba odigrati na druge ljude i primeniti oprobane metode iz ranijih vremena. Madlen Olbrajt zna koje su to metode koje su Srbiji za 11 nedelja nanale štetu od 100 milijardi dolara.

Pošto među političarima koji se raduju njenim pretnjama ima i onih koji su 2000. godine, po dolasku na vlast, tvrdili da je Srbija “naduvala” svoju štetu od američkih i NATO bombi, i da svi ubijeni civili, sva razorena infrastuktura, uništena privreda vrede samo četiri milijarde, pozivam ih da Srbiji odgovore zašto žele da njihova zemlja bude kažnjavana i ponižavana?

Kako je moguće da toliko mrzite državu u kojoj ste se obogatili? Zašto na strelište vodite zemlju u kojoj su odrasla vaša deca? Da li biste bili uspešniji biznismeni, političari ili bolji ljudi kad biste dobili potvrdu da potičete iz genocidnog naroda? Kako su umesto vas, pameću, umećem, stilom i erudicijom obdarenih pojedinaca, vlast preuzeli nestručni, divlji, neobrazovani? Zašto ste uvek kad ste bili u prilici da vladate, a vladali ste 12 godina, narodnu nesreću koristili kao ausvajs ličnog prosperiteta?

Odgovore treba da date pre nego što iznudite dijalog o tome kako da bez izbora uđete u Skupštinu i Vladu, i kako da okupirate programe oba javna servisa, sve privatne televizije i stranice kompletne štampe.

Šta je problematično u priči o prizivanju stranih tutora i bojkotovanju izbora? Sa stanovišta opozicije, američkih medijskih konglomerata i NVO – ništa. Iz ugla mislećeg čoveka i pravne države – sve. Ako je suština demokratije da svako može birati i biti biran i da poraženi čestita pobeđenom, zašto bismo kao blanko istinitu prihvatili spinovanu tezu da u Srbiji, otkad je ne vodi liberalna levica više nema demokratije? Zašto bismo kao verodostojnu prihvatili varku da opozicija zaista želi da u jednom trenutku izađe na izbore?

Pre tačno 10 meseci lideri sedam stranaka i šest pokreta potpisali su famozni Sporazum s narodom, koji danas ne predstavlja ništa, osim potvrde da, farisejima, uverenima da vrede koliko cela Srbija, narod nije potreban, i dokaza da su sporazum, umesto s građanima potpisali sa samima sobom. Sada traže da glavne tačke Sporazuma sloboda medija i promena izbornih uslova budu osnova dijaloga vlasti i opozicije.

Ponoviću. Srazmerno podršci koju uživaju među građanima opoziciji odgovaraju izborna pravila koja samo njima omogućavaju kandidovanje na izborima. Bez učešća SNS-a. Međutim, problem je u tome što znaju da im čak ni to ne garantuje osvajanje vlasti. Nezgoda s izborima je u tome što na njima može da učestvuje svako ko skupi dovoljno potpisa.

Sledeći izbori mogu predstavljati politički cunami koji neće preživeti mnoge partije, koje žele da se predstave Zapadu kao potencialni realizatori njihovih zamisli. Zato Amerikanci, preko bočnih izvršilaca u Evropskoj uniji, traže da se suspenduju srpski Ustav i zakoni i da se izbori raspisuju samo ako pobednik može biti poznat unapred, čak i ako ima manje od tri odsto podrške birača.

Značenja pojava važnija su od samih pojava. Plan onih koji žele da se domognu prestola Srbije ne podrazumeva izbore. Zato insistiraju na tome da se izborna pravila udese tako da izbora nikad ne bude, već da Međunarodna zajednica primora Vučića da kroz koncentracionu vladu vlast podeli s liderima opozicije.

Može li biti pregovora bez naroda? Kakav kredibilitet i legitimitet ima dijalog koji vode samoproklamovane elite bez glasača iza sebe?

Tvorci ideje o dolasku na vlast političkim dogovorom znaju da je reč o protivustavnoj raboti. Taj zahtev je akcija alibi. Zvuči apsurdno, ali dijalog je zamišljen kao ucena, i predstavlja klopku koja može dovesti do potpunog ukidanja građana kao nosilaca demokratije.

Zbog budućnosti Srbije pre­dlažem da se do 3021. uvede moratorijum na označavanje Ustava kao glavnog neprijatelja Srbije, satanizaciju političkih protivnika, upotrebu izbornih pravila i izborne krađe kao izgovora za loš rezultat na izborima. Moratorijum bi se odnosio na političke, medijske i javne istupe, stranačke i izborne kampanje i bio bi obavezujući za sve stranke, pokrete, političke analitičare i udruženja građana koja se bave politikom. I građanima bi dao priliku da steknu stvarni uvid u namere i kvalitet političara.

Lideri političkih stranaka treba da provere da li je za Srbiju bolje da oni voze skupe yipove, kupuju stanove i vile, ili da se stvore uslovi za za­pošljavanje najboljih studenata i tako onemogućimo njihov odlazak u inostranstvo.

Izborna krađa je čist kriminal, i ne treba je pretvarati u političko pitanje. Izborno pravo je isuviše važno da bi bilo deo političkog rijaliti programa. Moratorijum bi sprečio po­litičke partije koje nemaju politički program da loša izborna pravila koriste kao dimnu zavesu za manipulisanje biračima. Kad god političke elite nemaju odgovor na potrebe građana, birački spiskovi postaju dežurna tema, koja još od Tita i Miloševića služi za veštačku podelu građana na patriote i izdajnike.

Ovaj predlog ne znači da Srbi treba da se odreknu politike. Moratorijum zapravo predstavlja mogućnost da se političari umesto borbom za golu vlast pozabave pitanjima od krucijalne važnosti za građane. Bolju ekonomiju. Veće plate. Bolje školstvo. Bolje bolnice. Iskorenjivanje korupcije i kriminala. Krajnje je vreme da sprečimo krađu državnih i prirodnih resursa.

Dužni smo da izgradimo kanalizaciju kako ne bi uništavali prirodu. Moramo postati bezbedno društvo tako što ćemo kriminalce iz kafića i sa tribina proterati u zatvore.

Izborna pravila, kao fino štelovanje nijansi, mogu biti tema kad prestanemo da bacamo smeće svud oko nas, kad ukinemo liste čekanja u bolnicama, kad ukinemo korpuciju na fakultetima, lekarski, sudijski i poli­cijski mito, kad osobe s invaliditetom postanu ravnopravni članovi društva, kad prestanemo da se divimo rijaliti zvezdama i odustanemo od uverenja da su nam Amerikanci, Rusi ili Nemci veći prijatelji od nas samih.

Posla je mnogo, a 100 godina je isuviše kratak period. Moramo brzo da delujemo.

        * Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću