НИНИНЕ МУСТРЕ Шта­пи­ћи

Др­ве­ни, тан­ки и ду­гач­ки шта­пи­ћи за је­ло уме­ју да бу­ду див­на за­ба­ва то­ком обро­ка. Они јед­ном нај­о­бич­ни­јем је­лу, ка­кво је ре­ци­мо на­су­во (те­сто са кром­пи­ром на про­пр­же­ном цр­ном лу­ку и мле­ве­ној па­при­ци) да­ју пот­пу­но но­ву ди­мен­зи­ју! Не, ни­је у пи­та­њу сме­ју­ри­ја. Ба­ра­та­ње шта­пи­ћи­ма вр­ло се ла­ко на­у­чи. Ин­тер­нет је кр­цат упут­стви­ма за упо­тре­бу све­га и сва­че­га, па и шта­пи­ћа за је­ло. Вр­ло је јед­но­став­но са­вла­да­ти ту ве­шти­ну. У пи­та­њу је мно­го ве­ћа све­сност и при­сут­ност док се је­де. Шта­пи­ћи нам ни­су та­ко при­ра­сли за ру­ку као ка­ши­ка или ви­љу­шка, па је нео­п­ход­но да се обра­ћа па­жња на за­ло­гај ко­ји же­ли­мо да по­је­де­мо. За­ло­гај из­не­на­да пре­ста­је да бу­де спо­ред­на ствар док раз­ми­шља­мо шта је сле­де­ће шта ће­мо да ра­ди­мо по­сле руч­ка, или смо об­у­зе­ти ми­сли­ма о про­те­клим до­га­ђа­ји­ма, или гле­да­мо у те­ле­фон или ТВ или још го­ре, упу­шта­мо се у пре­пир­ке са при­сут­ни­ма за сто­лом.

У тим мо­мен­ти­ма, хра­ном се ви­ше тру­је­мо не­го што у њој ужи­ва­мо. Са сва­ким за­ло­га­јем гу­та­мо не­што не­при­јат­но, а да то­га уоп­ште ни­смо ни све­сни. Ка­да је­де­мо шта­пи­ћи­ма, он­да сва­ки за­ло­гај до­бро осмо­три­мо, по­го­то­во у по­чет­ку, док ве­шти­ном у пот­пу­но­сти не овла­да­мо. Про­це­њу­је­мо са ко­је стра­не ће­мо да му при­ђе­мо и ка­ко да га при­не­се­мо усти­ма, а да нам не ис­кли­зне пре не­го што до њих стиг­не. У пу­ној кон­цен­тра­ци­ји га пре­но­си­мо као не­ки дра­го­це­ни то­вар и он­да ка­да га уба­ци­мо, ужи­ва­ње је по­ја­ча­но из­ме­ђу оста­лог и због олак­ша­ња што је наш срећ­ни за­ло­гај за­вр­шио та­мо где је тре­ба­ло, а не на сук­њи, стол­ња­ку, или на по­ду. Про­цес хра­ње­ња по­ста­је мно­го све­сни­ји. Хра­на се ти­ме и енер­гет­ски бо­ље усва­ја, јер смо је све­сно­шћу ускла­ди­ли са соп­стве­ном ви­бра­ци­јом. За­ло­га­ји су ма­ли, па се бо­ље са­жва­ћу, сто­га је и осе­ћај по­сле је­ла бо­љи, јер же­лу­дац се не му­чи са по­лу­са­жва­ка­ном хра­ном, ка­кву му ми ве­чи­то ужур­ба­ни нај­че­шће сер­ви­ра­мо.

Ка­да смо су­пруг и ја до­бро са­вла­да­ли шта­пи­ће, по­че­ли смо да је­де­мо по­вре­ме­но и ле­вом ру­ком! То до­дат­но ан­га­жу­је обе по­ло­ви­не мо­зга, да уза­јам­но бо­ље са­ра­ђу­ју, да су обе у ба­лан­су, а од то­га мо­же би­ти са­мо ко­ри­сти. Већ и са­ма реч „ба­ланс“ ауто­мат­ски ства­ра осе­ћај да је све у ре­ду, при­знај­те. Исто се по­сти­же и по­вре­ме­ним пра­њем зу­ба оном ру­ком ко­ја нам ни­је до­ми­нант­на, или би­ло ко­јим дру­гим сва­ко­днев­ним ак­тив­но­сти­ма ко­је ина­че оба­вља­мо до­ми­нант­ном ру­ком. Сва­ка но­ви­на ко­је се уве­де у сва­ко­днев­ну ру­ти­ну мо­же да нам по­мог­не да ма­ло буд­ни­је и ма­ло све­сни­је про­ла­зи­мо кроз сва­ко­днев­не ри­ту­а­ле. А ри­ту­а­ли су вр­ло моћ­ни ка­да им се по­све­ти па­жња. Ко­ри­сти су мно­го­број­не, а ове са шта­пи­ћи­ма су уз то и вр­ло за­бав­не. Про­бај­те!

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com