NININE MUSTRE Šta­pi­ći

Dr­ve­ni, tan­ki i du­gač­ki šta­pi­ći za je­lo ume­ju da bu­du div­na za­ba­va to­kom obro­ka. Oni jed­nom naj­o­bič­ni­jem je­lu, ka­kvo je re­ci­mo na­su­vo (te­sto sa krom­pi­rom na pro­pr­že­nom cr­nom lu­ku i mle­ve­noj pa­pri­ci) da­ju pot­pu­no no­vu di­men­zi­ju! Ne, ni­je u pi­ta­nju sme­ju­ri­ja. Ba­ra­ta­nje šta­pi­ći­ma vr­lo se la­ko na­u­či. In­ter­net je kr­cat uput­stvi­ma za upo­tre­bu sve­ga i sva­če­ga, pa i šta­pi­ća za je­lo. Vr­lo je jed­no­stav­no sa­vla­da­ti tu ve­šti­nu. U pi­ta­nju je mno­go ve­ća sve­snost i pri­sut­nost dok se je­de. Šta­pi­ći nam ni­su ta­ko pri­ra­sli za ru­ku kao ka­ši­ka ili vi­lju­ška, pa je neo­p­hod­no da se obra­ća pa­žnja na za­lo­gaj ko­ji že­li­mo da po­je­de­mo. Za­lo­gaj iz­ne­na­da pre­sta­je da bu­de spo­red­na stvar dok raz­mi­šlja­mo šta je sle­de­će šta će­mo da ra­di­mo po­sle ruč­ka, ili smo ob­u­ze­ti mi­sli­ma o pro­te­klim do­ga­đa­ji­ma, ili gle­da­mo u te­le­fon ili TV ili još go­re, upu­šta­mo se u pre­pir­ke sa pri­sut­ni­ma za sto­lom.

U tim mo­men­ti­ma, hra­nom se vi­še tru­je­mo ne­go što u njoj uži­va­mo. Sa sva­kim za­lo­ga­jem gu­ta­mo ne­što ne­pri­jat­no, a da to­ga uop­šte ni­smo ni sve­sni. Ka­da je­de­mo šta­pi­ći­ma, on­da sva­ki za­lo­gaj do­bro osmo­tri­mo, po­go­to­vo u po­čet­ku, dok ve­šti­nom u pot­pu­no­sti ne ovla­da­mo. Pro­ce­nju­je­mo sa ko­je stra­ne će­mo da mu pri­đe­mo i ka­ko da ga pri­ne­se­mo usti­ma, a da nam ne is­kli­zne pre ne­go što do njih stig­ne. U pu­noj kon­cen­tra­ci­ji ga pre­no­si­mo kao ne­ki dra­go­ce­ni to­var i on­da ka­da ga uba­ci­mo, uži­va­nje je po­ja­ča­no iz­me­đu osta­log i zbog olak­ša­nja što je naš sreć­ni za­lo­gaj za­vr­šio ta­mo gde je tre­ba­lo, a ne na suk­nji, stol­nja­ku, ili na po­du. Pro­ces hra­nje­nja po­sta­je mno­go sve­sni­ji. Hra­na se ti­me i ener­get­ski bo­lje usva­ja, jer smo je sve­sno­šću uskla­di­li sa sop­stve­nom vi­bra­ci­jom. Za­lo­ga­ji su ma­li, pa se bo­lje sa­žva­ću, sto­ga je i ose­ćaj po­sle je­la bo­lji, jer že­lu­dac se ne mu­či sa po­lu­sa­žva­ka­nom hra­nom, ka­kvu mu mi ve­či­to užur­ba­ni naj­če­šće ser­vi­ra­mo.

Ka­da smo su­prug i ja do­bro sa­vla­da­li šta­pi­će, po­če­li smo da je­de­mo po­vre­me­no i le­vom ru­kom! To do­dat­no an­ga­žu­je obe po­lo­vi­ne mo­zga, da uza­jam­no bo­lje sa­ra­đu­ju, da su obe u ba­lan­su, a od to­ga mo­že bi­ti sa­mo ko­ri­sti. Već i sa­ma reč „ba­lans“ auto­mat­ski stva­ra ose­ćaj da je sve u re­du, pri­znaj­te. Isto se po­sti­že i po­vre­me­nim pra­njem zu­ba onom ru­kom ko­ja nam ni­je do­mi­nant­na, ili bi­lo ko­jim dru­gim sva­ko­dnev­nim ak­tiv­no­sti­ma ko­je ina­če oba­vlja­mo do­mi­nant­nom ru­kom. Sva­ka no­vi­na ko­je se uve­de u sva­ko­dnev­nu ru­ti­nu mo­že da nam po­mog­ne da ma­lo bud­ni­je i ma­lo sve­sni­je pro­la­zi­mo kroz sva­ko­dnev­ne ri­tu­a­le. A ri­tu­a­li su vr­lo moć­ni ka­da im se po­sve­ti pa­žnja. Ko­ri­sti su mno­go­broj­ne, a ove sa šta­pi­ći­ma su uz to i vr­lo za­bav­ne. Pro­baj­te!

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com