НИНИНЕ МУСТРЕ Штапићи
Одмах на почетку признајем: највише волим да једем прстима. Прија ми да након што залогај осмотрим, омиришем, да га и дотакнем пре него што га макнем. У детињству сам више пута за некога ко добро једе за разлику од брата и мене који смо по том питању килавили, чула да се каже да „макља“ храну, те отуд рима у претходној реченици. Јасно је да не могу у свакој прилици да уживам у јелу прстима, али ако могу да бирам између дрвене и металне, одабраћу дрвену кашику. А ако стварно желим да уведем додатно уживање у неком оброку, онда су ту штапићи!
Дрвени, танки и дугачки штапићи за јело умеју да буду дивна забава током оброка. Они једном најобичнијем јелу, какво је рецимо насуво (тесто са кромпиром на пропрженом црном луку и млевеној паприци) дају потпуно нову димензију! Не, није у питању смејурија. Баратање штапићима врло се лако научи. Интернет је крцат упутствима за употребу свега и свачега, па и штапића за јело. Врло је једноставно савладати ту вештину. У питању је много већа свесност и присутност док се једе. Штапићи нам нису тако прирасли за руку као кашика или виљушка, па је неопходно да се обраћа пажња на залогај који желимо да поједемо. Залогај изненада престаје да буде споредна ствар док размишљамо шта је следеће шта ћемо да радимо после ручка, или смо обузети мислима о протеклим догађајима, или гледамо у телефон или ТВ или још горе, упуштамо се у препирке са присутнима за столом.
У тим моментима, храном се више трујемо него што у њој уживамо. Са сваким залогајем гутамо нешто непријатно, а да тога уопште нисмо ни свесни. Када једемо штапићима, онда сваки залогај добро осмотримо, поготово у почетку, док вештином у потпуности не овладамо. Процењујемо са које стране ћемо да му приђемо и како да га принесемо устима, а да нам не исклизне пре него што до њих стигне. У пуној концентрацији га преносимо као неки драгоцени товар и онда када га убацимо, уживање је појачано између осталог и због олакшања што је наш срећни залогај завршио тамо где је требало, а не на сукњи, столњаку, или на поду. Процес храњења постаје много свеснији. Храна се тиме и енергетски боље усваја, јер смо је свесношћу ускладили са сопственом вибрацијом. Залогаји су мали, па се боље сажваћу, стога је и осећај после јела бољи, јер желудац се не мучи са полусажваканом храном, какву му ми вечито ужурбани најчешће сервирамо.
Када смо супруг и ја добро савладали штапиће, почели смо да једемо повремено и левом руком! То додатно ангажује обе половине мозга, да узајамно боље сарађују, да су обе у балансу, а од тога може бити само користи. Већ и сама реч „баланс“ аутоматски ствара осећај да је све у реду, признајте. Исто се постиже и повременим прањем зуба оном руком која нам није доминантна, или било којим другим свакодневним активностима које иначе обављамо доминантном руком. Свака новина које се уведе у свакодневну рутину може да нам помогне да мало будније и мало свесније пролазимо кроз свакодневне ритуале. А ритуали су врло моћни када им се посвети пажња. Користи су многобројне, а ове са штапићима су уз то и врло забавне. Пробајте!
Нина Мартиновић Армбрустер