DNEVNIK U LJUTOVU: Priča o zajedništvu, ljudima i njihovoj borbi da selo bude IDEALNO MESTO ZA ŽIVOT

Ali, čim stignete do krajnjeg odredišta, sve vas strepnje i muke napuštaju, jer vas dočekuju meštani širokog osmeha i bogatih priča koje vam okupiraju sva čula i čitavu pažnju. A mi ćemo se potruditi da vam što verodostojnije prenesemo atmosferu koja nas je zadesila prilikom nedavne posete, ali i sagovornice koje su nas dvaput razveselile: dok smo ih prvi put slušali, a i kasnije, dok smo pisali ovaj tekst.

– Mi u Ljutovu imamo dve značajne manifestacije: rakijadu koja se organizuje već 15 godina i pogačijadu poslednjih pet – priča nam narodna poslanica Nevena Veinović.

Sve što smo poslednjih godina uradili doprinosi da kao zajednica rastemo i napredujemo, a cilj nam je da izgradimo selo do te mere da ono bude idealno za život (Nevena Veinović)

Posebno ističe važnost ovih događaja zbog kojih u selu, u kom inače prespava oko 800 duša, na te dane se „sjati” i po nekoliko hiljada gostiju. 

– Nekad smo bili poznati po Ljutovačkoj rakiji koju je pravila Zadruga „Peščara” i to u kockastim staklenim flašama raznih boja, u zavisnosti od toga koje voće je u pitanju. Verovatno zbog toga naši meštani i danas prave toliko dobru rakiju, premda primećujem da nam je voćarstvo u blagom padu. Kad je reč o pogačijadi, nju smo pokrenuli kako bismo se okupili mi iz našeg i okolnih sela, međutim to je postalo toliki bum, što nam je izuzetno drago. Cilj je da od zarade kupimo deci paketiće, a ostatak uložimo u selo – dodaje naša sagovornica.

A kako ta pogačijada i ne bi bila toliko posebna i interesantna kad jedino na njoj možete da kupite jedinstvenu pogaču od, pazite sad ovo – neskvika!

– To je osmislila Nevena, ali ja je pravim i najbolja je – ponosna je Ruža Juhas, starija meštanka o kojoj bismo mogli da pišemo u feljtonima, ali ćemo se potruditi da najbitnije ipak stane u ovaj tekst. 

Kaže da, koju god pogaču da napravi, ona je najbolja. 

- Svaki kolač ima svoj tajni sastojak, a moj je pavlaka. Nju namažem na testo, pa pospem ošećeren mak, pa natapkam ovako i kad zamotam, nema šanse da jedno zrnce ispadne kad odsečeš parče. Isto tako i sa neskvikom. To sam tako zamislila jer mi se uvek sve rasipalo – priča Ruža.

Osim što ima brojne pehare za najbolje pogače, baka Ruža (premda je ona i prabaka) već 22 godine zaredom osvaja zlato i na takmičenju u košenju žita.

– Nema niko bolji od mene! Ja uvek kažem, za sve se treba rodit’ i treba volet’ to radit’. Ako ne voleš, nemoj ni počinjati, jer nećeš uradit’ kako treba. A ja od 12. godine kosim žito! Slušaj, kad sam završila školu, a tad su bila samo četiri razreda, otac je uz’o 50 jutara zemlje, pa smo izašli na salaš i ja sam od tada počela da radim ris. To sad ne mož’ jedna mlada da uradi, kad ne zna ni šta je žito, kako izgleda, šta je početak tog risa... Mladi to ne znadu, pa sve kukaju, bode ih ovo, bode ih ono, ne mož’ tako. To sve treba znati, ali i imati taktiku – pojašnjava naša sagovornica, do detalja prepričavajući kako izgleda takmičenje i zbog čega se uvek na kraju baš ona „okiti” zlatom. 

Pritom, ne treba izostaviti ni važan detalj da Ruža sve to radi po vrućini i to u narodnoj nošnji!

Danas je ljutovački atar uglavnom ispunjen standardnim ratarskim kulturama, ali i pokojim povrtarskim plastenicima, voćkama, detelinom, dok u samom selu imaju nekoliko farma krava, jednu magareću, pa čak i farmu glista.

– Imamo i vinare, pa jedan i podrum vina za koji verujem da će privući još više posetilaca u naše selo – veli Veinović. – Inače, u septembru smo imali rekordan upis dece u vrtić, čak 30. Mnogo toga doprinosi da mladi ljudi poslednjih godina ipak odluče da ostanu u svom selu.

Koju god pogaču da napravim, ona je najbolja. Svaki kolač ima svoj tajni sastojak, a moj je pavlaka. Nju namažem na testo, pa pospem ošećeren mak, pa natapkam ovako i kad zamotam, nema šanse da jedno zrnce ispadne kad odsečeš parče (Ruža Juhas)

Osim blizine gradu, do kog imaju izuzetno dobru autobusku povezanost, kao i značajnih manifestacija, u Ljutovo se sve više ulaže, što doprinosi boljoj demografskoj slici. Najveći broj ulica je asfaltiran, uskoro bi trebalo da počne realizacija priključivanja na gradsku vodovodnu mrežu, budući da je za sada situacija takva da svaka kuća ima svoj bunar.

– Trenutno se radi i projekat za potpunu rekonstrukciju Doma kulture koji je jedini prostor koji građani mogu da koriste za sve prilike, od proslava i daća, do manifetstacija i liturgija – kaže narodna poslanica.

Međutim, sloga i međusobna podrška ključ su uspeha u Ljutovu.

– Kod nas nije bitno ko je koje nacionalnosti ili veroispovesti, međusobno se poštujemo i pomažemo. Recimo, kad je nama slava ili Usrks, komšija pored nas ne kosi travu – navodi Nevena Veinović. – Mislim da zato i uspevamo u svemu što zamislimo. Kad organizujemo radne akcije, odazove nam se tridesetak momaka i srede celo selo. Tako da, sve što smo poslednjih godina uradili doprinosi da kao zajednica rastemo i napredujemo, a cilj nam je da izgradimo selo do te mere da ono bude idealno za život.

Kako stanovnike Ljutova ne drži mesto, odnosno uvek moraju nešto da rade i da se druže, što se naročito odnosi na dame, u selu imaju čak dva registrovana udruženja žena: „Seoski put” i „Ljiljan”, ali i jedno neformalno koje okuplja žene koje oslikavaju flaše, rade dekupaž i heklaju lutke, dok imaju i radionicu „Pačvork” pri baptističkoj crkvi koja realizuje i razne radionice i aktivnosti ponajviše za najmlađe.