(FOTO) DNEVNIK U SAMOŠU Selo u kojem se više viđaju divlje svinje nego komšije KAFANA JE SAN, A DEPONIJA NOĆNA MORA
Sunce se prošlog četvrtka načičkalo tik iznad Samoša, a košava, ma koliko se trudila da ga odatle makne, nije uspela za vreme našeg boravka usred - izvin’te što ćemo vam do tančina preneti reči naših domaćina - banatske kolotečine.
Najgore je, tvrde, kad je zima, jer tada na ulicama nema žive duše, nit’ ko da vam poželi dobar dan, nit’ da vas makar opsuje. Nekad šorom češće sreću lisice, jazavce, divlje svinje i zmije nego ljude, pa se čini kao da Samošani žive u kakvoj basni.
Ipak, željni druženja i priče, naši sagovornici su se bome dobrano „razvezali” i podelili s nama, sigurni smo, skoro sve što ih muči i tišti. Na rastanku je stoga pao dogovor, nakon izvinjenja, da će naša prva poseta biti u ogorčenijem tonu, ali samo kako bi do sledeće rešili sve probleme i imali razloga samo za hvalu.
- Samoš je malo selo, velikih problema i, iako svi sve znaju, skoro niko ništa neće da radi - veli predsednica Saveta Mesne zajednice i direktorka Doma kulture „Vladimir M. Fijat” Jelena Trajković, rođena Vranjanka, a koju je ljubav dovukla u Banat.
Mi smo skromni, želimo samo da nam se srede putevi, vodovod i deponija (Jelena Trajković)
Kaže da joj je 2011. godine, kada je došla u Samoš, rečeno da ovo selo svakako izumire i da putevi nisu potrebni.
- A kad bi kiša pala, nastao bi potop, ulicom nije moglo da se prođe, morali smo da idemo u pecaroškim čizmama. Tada nismo imali ni pijacu... Sve je izgledalo kao da su digli ruke od nas, ali i meštani sami od sebe. Sad smo ih vratili na mesto – kaže naša sagovornica.
Dodaje da su potom, 2013. godine, pokrenuli pijacu.
- Utorkom su nam dolazili prodavci sa strane, a subotom smo mi iz sela iznosili robu, da bismo se posle nekog vremena svi prebacili na utorak. Tada smo prodavali na starim betonskim tezgama, a 2018. smo dobili metalne, da bismo ih, četiri godine kasnije, natkrili. Ali ljudi su se i do tada snalazili, čak i kad je najteže bilo, naročito za vreme korone, prodavci su dolazili! Dom kulture sam zatekla u katastrofalnom stanju, a onda smo ga 2016. renovirali i sad imamo dve sale, dok malu koristimo za dečje rođendane i radionice. Vremenom smo malo stali na noge, počeli da kosimo, održavamo centar sela, crkvenu portu, okrečili smo kapiju. Napravili smo neki korak... – priča jelena Trajković.
Ujedinjeni pojedinci (od ukupno 340 koliko ih prespava u selu) ujedno su i pokretači, ali motiva i podrške nemaju u svakom trenutku. Osim naše sagovornice i njene porodice, trenutno su za Samoš važni mladi sveštenik Momčilo Vukotić koji je vratio veru meštana u paroha i parohiju, predsednik Poljoprivrednog udruženja „Zemlja banatska” Dušan Radovanov, predsednik Mesnog odbora penzionera Ljubomir Topalov i još nekoliko onih koji su spremni da se bore za bolji život u svom selu.
Na samom smo rubu Deliblatske peščare i samo selo je na prvoj klasi zemlje, dok su nam u ataru druga, treća, četvrta (Dušan Radovanov)
- Trenutno u Samošu imamo sve što nam treba: prodavnicu, mesnu zajednicu, dom zdravlja, apoteku, jedino nemamo kafanu - naglašava Topalov.
On tvrdi da bi, kada bi dobio sedmicu na lotou, napravio kafanu „Kod deda Ljube”, sa kariranim stolnjacima i plekanim pepeljarama, a u kojoj bi kafa i rakija bile džabe.
- U selu imamo dosta penzionera, najviše onih koji nisu aktivni. Kad sam išao da popisujem za besplatne banje, svega četvoro se javilo da su zainteresovani! E, sad smo, zahvaljujući Opštini i Mesnoj zajednici, dobili prostorije i sredili ih, pa ćemo moći da se družimo i organizujemo razne aktivnosti – veli Topalov.
Petospratna deponija u večitom plamenu
Rak-rana meštana Samoša (ali i komšija iz Dobrice, Jarkovca i Banatske Dubice) jeste deponija koja se nalazi na svega dva kilometra (zagađene) vazdušne linije od sela u kom smo se nedavno obreli, a na koju cela opština Kovačica odlaže otpad.
- Najpre su deponiju „šutirali” iz mesta u mesto, a onda su je smestili kod nas usred lovišta i državnog pašnjaka na kom je nekad bilo vode, gde su se meštani kupali, prali vunu - priča nam ogorčeno predsednica Saveta MZ Samoš Jelena Trajković, jedva čekajući da se ovoj godini primakne kraj, jer će to značiti i isticanje ugovora za deponiju. - Na proleće će biti usvojen pravilnik da se nrpavi pretovarna stanica u opštini Kovačica, pa kad se to uradi, do kraja godine se rešavamo deponije. Ona je trenutno petospranica, jer je Opština zabranila da „ide” u širinu. A pojedinci je redovno pale.
I prilikom našeg obilaska, krajnje neprijatnog i nebezbednog, video se gust dim na nekoliko mesta. Prema rečima naše sagovornice, čak i kad prijavi požar na deponiji, često je izvesno da niko ne dođe da ga ugasi.
Kako su pri samom upoznavanju Radovanov i Topalov istakli da su namiri stoku, pa ne žure kući, uputili su nas malo više u stanje u poljoprivredi na lokalu i činjenicu da je izizetno loše.
- Stočarstvo nam izumire, jer nijedan nov poljoprivrednik nije krenuo time da se bavi - naglašava Dušan Radovanov.
On kroz svoje udruženje, a koje je na opštinskom nivou, ima najbolji uvid u sve što se dešava.
- Ljudi za svoje potrebe drže malo ovce, svinje, kokoške, ali nema više otkupa mleka. Kriza je, nema hrane, pa svi sad koriste silažu jer je najjeftinija. A kad je reč o ratarenju, seju se kukuruz, pšenica, suncokret, tu i tamo lucerka, raž. Mi smo na samom rubu Deliblatske peščare i samo selo je na prvoj klasi zemlje, dok su nam u ataru druga, treća, četvrta ističe Radanov.
Trenutno u Samošu imamo sve što nam treba: prodavnicu, mesnu zajednicu, dom zdravlja, apoteku, jedino nemamo kafanu - naglašava Ljubomir Topalov, tvrdeći da, kada bi dobio sedmicu na lotou, napravio bi kafanu „Kod deda Ljube”, sa kariranim stolnjacima i plekanim pepeljarama, a u kojoj bi kafa i rakija bile džabe
Poprilično naoko uredno i ozelenjeno mesto, sa čak četiri dečja igrališta duž Ulice Maršala Tita (tri sa ljuljaškama, toboganima i klackalicama, a jedno za mali fudbal i sedeljku), Samoš odaje utisak da je u njemu prijatno i kvalitetno živeti. Naročito ako ste u IT svetu, pa su vam dovoljni internet i tamo neki gazda koji dobro plaća, ali i auto da mrdate kad vam je i koliko volja.
A u zavisnosti od potreba i dubine džepa, kuću u ovom zapećku kovačičke opštine možete da kupite po ceni od 5.000 pa do 90.000 evra.
- Kod nas je problem što nam je i dalje svega jedna četvrtina ulica pod asfaltom, a voda, iako je ispravna, prolazi kroz stare cevi pa nekad bude malo žućkasta. Mi smo skromni, želimo samo da nam se srede putevi, vodovod i deponija - jasna je Jelena Trajković.
Od ljutih neprijatelja do složne rodbine
Nazvan po mađarsko-rumunskoj reci Samoš, makar su nam tako domaćini kaz’li, ovo banatsko seoce je nastalo na samom početku 19. veka doseljavanjem Srba iz Sečnja i Čavoša (mesta koje je nalazi na svega 500 metara od Jaša Tomića, al’ s druge strane granice) i to zbog tada neukrotivog Tamiša koji je često plavio.
Tražeći najbliže uzvišenje, nastanili su se na 12 metara višoj uzvisini panonske ravnice i od samog početka bili jedni drugima ljuti neprijatelji. Zato je najpre Samoš bio strogo podeljen na istočni i zapadni, da bi se, s provejavanjem decenija, odnosi poboljšali, a porodice izmešale. Ali, i dalje se svak’ sahranjuje na svom groblju...
Samoška pravoslavna crkva Svetog Nikole izgrađena je u prvoj polovini 19. veka i identična je crkvi iz Sakula (Opovo). Zajedno uz hram podignuta je i srpska narodna škola koja je imala 220 đaka. Krajem istog veka, selo dobija železničku stanicu na pruzi Alibunar-Sečanj.
Za istoriju Samoša važna je i ličnost zvana Vladimir Fijat (1883-1959). On je bio trgovački putnik, kolekcionar umetnina i kuvar kralja Aleksandra I Karađorđevića. Njegova zbirka, doduše okrnjena, nalazi se u galeriji u centru sela.
