DNEVNIK U STAROM LECU, SELU KOJE NESTAJE: Jedna prodavnica, nekoliko stanovnika i more sećanja

dišući čist vazduh i osluškujući samotnu tišinu zabačene ravnice, ne možete a da ne osetite setu što su oko vas domovi prazni, a ulice puste. Na kraju krajeva, to je i najveća muka onih koji su ostali u selu, pred čijim očima ono već decenijama kopni.

– Preko leta Stari Lec još i oživi, jer dođu oni koji neće da prodaju kuću – kaže predsednik tročlanog Saveta MZ Stari Lec Milorad Novaković, napominjući da ih na spavanju ima svega 264. – Rodili smo se ovde, tu smo odrasli, pa smo i ostali. Ali vlada nezadovoljstvo među ljudima. 

Rodili smo se ovde, tu smo odrasli, pa smo i ostali. Ali vlada nezadovoljstvo među ljudima. Nemamo više udruženja, narod se povukao, a šta se dešava s njim, ja ne mogu da shvatim (Milorad Novaković)

Kaže da više nemaju udruženja, da narod se povukao, te da ne može da shvati šta se dešava sa njim...

- Kada sam postao predsednik Saveta 2013. godine, počeli smo da pravimo radne akcije, kuvali smo, kosili, sređivali... Onda je masa ljudi počela da se ponosi time što prima socijalnu pomoć, više neće da rade, pa sam i prestao da ih zovem - navodi Novaković.

Jasno vam je da od meštana neće čuti ni tračak optimizma kad ih pitate o trenutnom stanju u selu, ali će se svi odmah prisećati kako je nekad bilo...

– Ovo je kraj, osuđeni smo na propast – jasan je penzioner Radoslav Novaković, napominjući da je sedamdesetih godina toliko srednjoškolaca putovalo iz Starog Leca, da ih je samo 22 išlo za Sečanj, a gde su još ostali koji su išli za Vršac, Belu Crkvu, Zrenjanin, dok ih danas nema ni desetoro. 

Bilo je ovde društva, lepog druženja, posla, dobre plate, mogao si svuda da odeš i da stigneš. Nekad smo imali apoteku, doktora, babicu, kafane, radnje, a sad nemaš ništa (Radoslav Novaković)

Kaže da nije čudno što su obodi sela prazni, ali i centar je prazan, a to je strašno. 

- Ja sam krenuo na fakultet, ali sam ga napustio i vratio se. Bilo je ovde društva, lepog druženja, posla, dobre plate, mogao si svuda da odeš i da stigneš. Nekad smo imali apoteku, doktora, babicu, kafane, radnje, a sad nemaš ništa. I ova jedna prodavnica što je tu, vlasnik se samo muči. Da dođete ovde nedeljom popodne, satima možete da sedite i niko neće naići! Za deset godina biće mrka kapa. Utapamo se lagano, a da i ne osetimo... - veli Radoslav

Najstariji meštanin Starog Leca, devedesettrogodišnji Veljko Savičić stoga dane provodi uz televizor i pogled kroz prozor, kroz koji vrlo retko uspe da uoči nekog komšiju, osim belog mačka kog povremeno nahrani. Kako kaže, već dve nedelje nije bio do centra, slabo se kreće, noge ga bole, pa mu je druženje sa nama u prostorijama Mesne zajednice došlo kao melem za dušu.

– Vidim da sam popustio, to čine godine... Ako samo malo požurim, odmah se zadiham... Do pre dve nedelje sam vozio bicikl, i sad bih mogao, ali mi se izduvala guma. Kad treba da je naduvam, mnogo se zamorim. Samo u’vatim pravac, op-op-op i ide – veli deda Veljko, ponosan što može da se pohvali da ima čak osmoro praunučadi!

„Deco, dobro zapamtite ovo što vam govorim. Kad smo se doselili iz Bosne 1922. godine, u mojoj ulici je bio posejan ovas, a u onoj je bila lucerka. Doće vreme da se opet sve ovo ore!”, govorio je stari meštanin. Mislili smo da je lud, ne zna šta govori. Ali, došlo je vreme da u zadnjoj ulici, u kojoj je bilo 84 dece, sad ima dve kuće i nema nikoga (Veljko Savičić)

Kako nam je pričao, poimence zna svih 26 dobrovoljaca koji su otišli u partizane, kao i da se samo šestoro njih vratilo iz rata, a seća se i vremena kada je selo bilo puno omladine.

– Nikad neću zaboraviti kad nam je jedan stariji meštanin govorio: „Deco, dobro zapamtite ovo što vam govorim. Kad smo se doselili iz Bosne 1922. godine, u mojoj ulici je bio posejan ovas, a u onoj je bila lucerka. Doće vreme da se opet sve ovo ore!” Mi smo tad mislili da je on lud, da ne zna šta govori. Ali eto, došlo je vreme da u zadnjoj ulici, u kojoj je bilo 84 dece, sad ima dve kuće i nema nikoga. Taj čovek je sve pogodio – priča Savičić.

I ma koliko sve delovalo beznadežno, oni koji su ostali u Satrom Lecu i dalje se, koliko su u mogućnosti, trude da vode računa o svom selu.

– Treba da sredimo ulicu ka groblju, koja je u haosu. Takođe, u pregovorima smo da dovedemo čoveka koji je bušio arterske bunare, da ih pročisti i aktivira, jer imamo ih mnogo u selu i voda je ispravna, sa karpatske žile – kaže predsednik Saveta Milorad Novaković, napominjući da im je i problem što nemaju kanalizaciju, naročito ako se uzme u obzir da imaju Dom za duševno obolela lica zbog kog bi trebalo da je urade, ali da od toga, uprkos postojećoj dokumentaciji, nema ništa.

Dom za duševno obolela lica „1. oktobar” brine o 550 korisnika

Dva dvorca, koja su izgradile spahije Pal i Janoš Danijel, odnosno Veliki i Mali dvorac (koji je nakada bio škola), a koji se nalaze na samom ulazu u Stari Lec, nakon Drugog svetskog rata postala su smeštaj za ratnu siročad, da bi 1956. godine u tim objektima bio osnovan Dom za stare, a 1990. Dom za duševno obolela lica „1. oktobar”. Ova ustanova se prostire na oko četiri hektara i ima šest paviljona za smeštaj korisnika, kao i još nekoliko objekata koji su potrebni za nesmetani rad i funkcionisanje.

– U Domu se nalazi 550 korisnika, koliki je i sam kapacitet, a u pitanju su odrasla duševno obolela lica od 26 do 65 godina – pojašnjava direktora dr Izabela Jovanović. – Od pomenutih 550 korisnika, njih deset koristi uslugu „Stanovanja uz podršku” i raspoređeni su u dve smeštajne jedinice u lokalnoj zajednici, u „Kući 1” gde živi njih četvoro i „Kući 2” gde se nalazi šest korisnika. Svrha ove usluge jeste da se našim korisnicima omogući povratak u lokalnu zajednicu, izmeštajući ih iz sistema institucionalnog zbrinjavanja, a kroz podršku u sticanju što većeg stepena samostalnosti i inkluzije. Korisnici te usluge obavljaju svakodnevne poslove, a slobodno vreme provode koristeći sve resurse lokalne zajednice u sportsko-rekreativnim, kulturno-zabavnim i drugim aktivnostima po ličnom odabiru, a uz nadzor i praćenje radnika Doma.

Budući da se aktivno koriste i pomenuti dvorci zidani pre više od veka, neophodno je održavati ih, kao i ostale objekte koji su na raspolaganju ovoj ustanovi.

– U proteklom periodu, a zahvaljujući Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Pokrajinskom sekretatijatu za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova, renovirali smo veći broj objekata, obnovili medicinsku opremu, kao i opremu za kuhinju. Neophodno je renovirati jedan od najstarijih objekata, a to je Kaštel u kom je smešteno oko 45 korisnika – zaključuje direktorka dr Izabela Jovanović.