DNEVNIK U LEŽIMIRU Selo koje ne zaboravlja svoje korene, gde priroda, istorija i ljudi žive u skladu

Ni naša poseta nije bila izuzetak, jer svako koga smo sreli brinuli su se da se ne rastanemo praznog stomaka. Ubeđeni smo da, osim neupitne gostoprimljivosti i srdačnosti, ima tu malo i ponosa jer se samo kod njih može pojesti prava sremačka kobasica, posebne recepture, dok ćete kojekuda drugo dobiti sremsku!

Naime, čim se pozdravite s partizanskim putem po grebenu Fruške, gde vas s jedne strane okružuju ostaci snežne zime, a s druge proleće u nastanku, slećete u selo raštrkanih uličica koje se prepliću na talasima prirodnog reljefa, čineći meštane još ponosnijima jer piju najbolju vodu i udišu najčistiji vazduh.

Od poljoprivrede ne može više da se živi, a budući da nemamo neku firmu koja bi zadržala mlade, meštani se uglavnom sele u Beograd, Novi Sad i Sremsku Mitrovicu, iako nam je ona na petnaestak minuta odavde. Već su nekoliko puta pokušali da nam ugase poštu i ambulantu, ali još uvek ne uspevaju, premda lekara imamo jednom nedeljno (Jovan Kuzmančević)

– Ako ništa drugo, zdravije živimo, imamo našu vodu, vina, rakije – kaže s osmehom predsednik Saveta Mesne zajednice Jovan Kuzmančević, dodajući i da bi najbolje bilo kad bi uspeli i da zarade od vikendaša koji su pokupovali kućice u vikend naselju, a kojima bi mogli da prodaju svoje domaće proizvode.

Upravo zbog sve življeg naselja, koje se nalazi uz Ležimir, a na putu do fruškogorskog grebena, baš tamo gde već decenijama čami ogoljeni kostur nekadašnjeg hotela „Fruška gora”, pre nekoliko godina je do njih dovučen mitrovački vodovod kao ispomoć njihovom seoskom, jer su vikendice na uzvišenju gde je slabiji pritisak.

Izvori iz Ležimira snabdevali Sirmijum

Još za vreme Rimljana područje oko današnjeg Ležimira bilo je od velike važnosti, budući da se iz njegovih izvora potocima i cevima od opeke snabdevao Sirmijum, koji je ujedno tom trasom, popločanom kamenom, bio povezan sa tvrđavom Bononija koja se nalazila u današnjem Banoštoru. 

Prvi pak pomeni sela datiraju iz 1389. godine, s tim da je mesto nastalo spajanjem tri manja, takoreći raštrkana po brdašcima Fruške gore: Ležimira, Ilijaša i Remete. Samo ime potiče, kako se veruje, od ležarine koja se u dobra rimske vladavine plaćala za bolesnu stoku koja se nije slala ka Savi.

– Naša dva izvora su sada sprovedena do bazena iz kog i dalje oko 80 odsto dobijamo našu pravu vodu, a ostalo je mitrovačka – veli jedan od najstarijih meštana Milenko Zelenković, prisećajući se česme na izlazu iz sela na kojoj se mogla piti hladna izvorska voda, a da vas grlo ne zaboli.

Tvrdeći da se nekada više radilo i družilo u Ležimiru, što potvrđuje i podignuta borova šuma na uzvišenju oko spomenika NOB-u, naši domaćini najviše žale za vremenima koja su ih činila prisnijima. Međutim, to ne znači da Zelenković i njegov komšija Branislav Vasilić ne mogu svako jutro zajedno da popiju prvu kafu, ali i ostatak dana provedu u uzajamnom društvu koliko je to moguće.

– Sedamdesetih smo sadili boriće oko spomenika „Čovek”, radilo je celo selo, vojska, deca, mladi, svi – priseća se Vasilić, koji je tada bio dečačić. – Sad se promenila struktura ljudi, rade i za Đurđevdan i 9. septembra, ni ne znaju koji su to datumi.

Zajedničkim snagama je tako i sazidan pomenuti hotel, koji je potpuno devastiran nakon što su se izbeglice devedesetih iz njega iselile. Danas, kada su sve okolnosti potpuno drugačije, meštanima je najneophodnije da dobiju kapelu.

– I vladika Vasilije je odobrio izgradnju kapele, a još otkad nam je obećavaju – kaže Zelenković, dok Kuzmančević tvrdi da će se i to uskoro realizovati, kao i asfaltiranje uličca u dužini od 1,2 kilometra. – To da objavite, da ne zaborvi šta je obećao!

Još jedna bolna tačka Ležimiraca jeste i kuća prvog srpskog knjigovesca, knjižara i samostalnog izdavača, Gligorija Vozarovića koja se urušila zbog nebrige.

Inače, zbog specifičnog terena ovog sremskog mestašceta, u kom prespava oko 600 ljudi, poljoprivreda je uglavnom zastupljena u sektoru stočarstva, dok je ratarenje slabije i na zemljštu lošijeg kvaliteta. 

– Od poljoprivrede ne može više da se živi, a budući da nemamo neku firmu koja bi zadržala mlade, meštani se uglavnom sele u Beograd, Novi Sad i Sremsku Mitrovicu, iako nam je ona na petnaestak minuta odavde. Već su nekoliko puta pokušali da nam ugase poštu i ambulantu, ali još uvek ne uspevaju, premda lekara imamo jednom nedeljno – navodi Kuzmančević.

Seoska osmoletka zadužena je za đake od prvog do četvrtog razreda, dok stariji đaci putuju za Sremsku Mitrovicu i to je tako još od sredine sedamdesetih. U Ležimiru se nalazi i pravoslavna crkva posvećena Svetom Georgiju, kao i krst u samom središtu sela.

Najslađe specijalitete prave vredne žene

Prvih deset godina postojanja Udruženja žena „Spomenak” u Ležimiru zvanično je bilo u februaru, ali će svečanost tim povodom, kao i godišnja Skupština, biti u četvrtak, 27. marta, u Laćarku, u objektu koji može da primi sve drage zvanice s kojima je i te kako važna decenijska saradnja. Predsednica Udruženja Svetlana Smiljanić uveliko je u pripremama, ali sigurna da će sve proći u najboljem redu, jer uz prave i srdačne domaćice drugačiji ishod je nezamisliv.

– Naše aktivnosti u Udruženju se baziraju i na humanitarni rad, a ove godine ćemo na svečanosti od tombole uplatiti novac za lečenje dečaka iz Sremske Mitrovice Dejana Radojčića – kaže naša sagovornica, dodajući da su do sada organizovale humanitarne akcije u vidu hrane, odeće, obuće...

Desetak trenutno najaktivnijih žena iz „Spomenka” najviše se bazira na pravljenje vrsnih starinskih kolača, za šta na skoro svakoj manifestaciji osvoje nagrade. A listići – neobična poslastica jedinstvenog recepta, nadaleko su poznati i omiljeni na svim skupovima i može se reći da su sinonim za Ležimir.

– To su brzinski kolači koji se prave tako što se posebno testo namaže šlagom od belanaca, pa se preklope i seku tako da se pri prženju u masti naduvaju kao jastučići. Gdegod smo ih nosili, ljudi se oduševe. Jako je redak taj kolač – veli Svetlana.

Osim slatkog ića, žene iz Ležimira vole da štrikaju, vezu, igraju pikado, ali i druže se, naročito na kulturnim večerima koje organizuju uz podršku Grada Sremska Mitrovica. To je idealna prilika da se na jednom mestu okupe književnici, folkloraši, ali i srodna udruženja, i na taj način proslave život, kultura, tradicija i voljeni Srem.