(FOTO) DNEVNIK U SELU KOJE PRKOSI VREMENU Iz Gospođinaca niko ne želi da ode; MLADI OSTAJU, KUĆE SE NE PRODAJU!

U međuvremenu Gospođinci su se nekoliko puta „selili”, bežeći od vode koja je potapala sve pred sobom, da bi se najzad, verovatno u 18. veku, nastanili na današnjoj lokaciji kao najvišoj tački u ataru. 

Najpre je podignuta crkva od mekog materijala, da bi kasnije, od 1826. do 1829. godine, sazidali novu od tvrdog, a koja je dve decenije kasnije potpuno spaljena s ostatkom sela, ali se vozdigla u drugoj polovini 19. veka. 

Zahvaljujući Opštini Žabalj i Predškolskoj ustanovi, napravili smo još jednu jaslenu grupu, sad ih imamo dve i u njima je oko 40 dece, u vrtiću barem 60, a u predškolskom 40, dok, naravno, ima i dece koja nisu upisana u zabavište (Boris Straživuk)

I tako je krenuo vrtoglavi razvoj Gospođinaca koje od početka odiše bogatstvom i to ne samo u meterijalnom smislu, već i u ljudskom.

– Po poslednjem popisu smo „pali” za možda sto ljudi, ali nisu svi ni popisani, tako da nas na spavanju ima oko 3.700 – kaže doskorašnji predsednik Saveta Mesne zajednice Gospođinci Boris Straživuk, ističući s ponosom da im broj dece iz godine u godinu sve više raste. – Što se toga tiče, Gospođinci su stabilni. Podatak od prošle godine govori da je osmi razred završilo 28 đaka, a da je prvi upisalo njih 44. Zahvaljujući Opštini Žabalj i Predškolskoj ustanovi, napravili smo još jednu jaslenu grupu, sad ih imamo dve i u njima je oko 40 dece, u vrtiću barem 60, a u predškolskom 40, dok, naravno, ima i dece koja nisu upisana u zabavište.

Boljoj demografskoj slici doprinelo je gro stvari, poput potpune rekonstrukcije fiskulturne sale i škole,

izgradnja dečjeg igrališta, sanacija Svetosavskog doma ali i same pravoslavne crkve Svetog arhiđakona Stefana, aktivan Fudbalski klub „Jedinstvo”, Kreativna radionica (o kojoj će više reči biti u nekom od narednih brojeva „Dnevnika”), KUD „Đeram”, vatrogasno i lovačko drušvo, dok su blizina Novog Sada i jaka poljoprivreda glavni pokretač i oslonac Gospođinčana.

– Mi smo najveća fabrika na otvorenom, budući da imamo oko 5.500 hektara obradove zemlje i najviše povrtara, naročito mladih koji nam ostaju u selu i tu zasnivaju porodice. Kuće na prodaju kod nas ne mogu da se nađu, a i ako neka bude, poljoprvrednici je kupe – navodi Straživuk.

Deda Mile: „Čudna je moja sreća bila”

Kada je sedmogodišnji Mile Vladisavljević sa obližnjeg salaša krenuo u prvi razred u Gospođincima, mlada učiteljica Jovanka Grigorić mu je, prozivajući po dnevniku, rekla da su njegovo pravo ime i prezime Mirko Felbapov (po majci), što je nagoveštavalo da će njegov život biti i te kako poseban. Deda Mile se i dalje predstavlja onako kako je odmalena želeo, a 25. avgusta tekuće godine proslavio je stoti rođendan, iako je s 94 poslednji put pomislio da neće još dugo poživeti. Međutim, šta je sve naš sagovornik preživeo do sada, izgleda da ga je to samo ojačalo, a vodeći se određenim principima, dugovečnost mu je logično bila zagarantovana.

– Moj život je jako dugačak i pun je preživljavanja – veli deda Mile, koji je sa 20 leta odveden u prinudni radni logor u Gecendorfu kod Beča, gde je bio godinu dana i uspeo da preživi dva bombardovanja. – Ja sam adventista od 1943. godine i danas živim biblijskim životom što me je mnogo održalo. Kada sam ocu saopštio da sam adventista, rekao mi je, kao pravi pravoslavac, da na salašu više nema mesta za mene. Tada me je primio jedan užar kod kog sam počeo da radim pre nego što su me odveli u logor i nakon što sam se vratio.

Raspoložene prirode i s talentom da voli ljude, kako kaže najstariji Gospođinčanin, danas je ponosni otac četvoro dece, deda osam unučadi i pradeda sedam praunučadi.

– Čudna je moja sreća bila. Ja sam dete iz drugog braka koji nije bio skladan i to mi je oduvek smetalo. Suprugu Darinku sam dobio baš po želji, za nju sam se molio Bogu. Nisam želeo da budemo kao moji otac i mati, hteo sam da je volim i da uživam u njoj i ona u meni. Sve se desilo kao što sam želeo – priča deda Mile, ističući da je sada najsrećniji, jer ga svi vole i poštuju.

Među mladim povrtarima ubraja se i Dušan Žikelić koji se već deset godina bavi ovom granom poljoprivrede, uzgajajući papriku ajvarušu, crni luk i kornišone na desetak hektara pod otvorenim nebom i na oko 3.000 kvadrata pod plastenicima.

– Od povrtarenja generalno može da se preživi, a kvalitet zemlje nam je u proseku oko 80 odsto prva klasa – kaže Žikelić, koji nije hteo da se posveti školovanju i stečenom zanatu, već je uz oca „svašta naučio” te odlučio da nastavi tu tradiciju započetu 1979. godine. – Mnogo puta pomislim „šta mi je sve ovo trebalo”, ali da mogu ispočetka, opet bih sve isto uradio.

Protiv suša se bori delimičnim navodnjavanjem, a uz subvencije od Pokrajine uspeo je da obezbedi solarne panele za zalivanje, tifone, pumpe... 

– Mnogi brzo odustanu od ovoga, zato su potrebni upornost, ali i početni kapital, kao i podrška roditelja – stava je mladi povrtar, inače član Upravnog odbora Zemljoradničke zadruge koja ima preko 100 članova koji se međusobno pomažu i podržavaju.

Od povrtarenja generalno može da se preživi, a kvalitet zemlje nam je u proseku oko 80 odsto prva klasa. Mnogo puta pomislim „šta mi je sve ovo trebalo”, ali da mogu ispočetka, opet bih sve isto uradio (Dušan Žikelić)

To i jeste jedna od odlika Gospođinčana, budući da svi za njih kažu, a i oni sami za sebe, da su izuzetno vredni, veliki darodavci, složni, pošteni, premda specifičnog razmišljanja (štagod im to tačno značilo), dobri su domaćini i lokalatriote koje iskreno vole svoje selo.

 Zato se i nećete pokajati ako leti rešite da predahnete na uređenoj plaži Jegričke, odmah nakon Malog kanala, ili u Spomen-parku kod avionskog krila koji se nalazi pre tog kanala.

Ništa nije teško zarad ljubavi prema folkloru

Pola veka Društva za očuvanje, negovanje kulture i tradicije „Đerdan” obeleženo je sinoć prigodnim programom u Svetosavskom domu u centru Gospođinaca, kada su se na jednom mestu našli aktuelni i nekadašnji folkloraši. Trenutno Društvo broji 110 članova u četiri grupe: dve male, srednja izvođačka i veterani.

– Društvo je osnovano 1974. godine kao pevačko društvo, dok je folklor pos

tojao pri školi – priča predsednica Anđelka Đukić. – Do devedesetih smo imali lepe godine, pa se sa delovanjem prekinulo 1992/1993. godine, dok smo se ponovo vratili 2007. na inicijativu koreografa iz Kovilja Miroslava Švedića s kojim i danas sarađujemo. Kako su crkva i Opština Žabalj pre četiri godine sredili Svetosavski dom, sad imamo lepe uslove za rad.

Danas u „Đerdan” dolaze i folkloraši iz Kovilja, Bukovca i Žablja jer, kako kažu, u Gospođincima im je najlepše.

– Ništa nam nije teško zarad ljubavi prema folkloru – ističe naša sagovornica, dodajući da uz podršku i ljubav sve može da funkcioniše. – Mnogo putujemo, u proteklih 17-18 godina imali smo 60 putovanja, što po Srbiji, tako i po regionu i šire. Mislim da je deci lepo sa nama, a rekla bih da su i aktivnija u školi, drugačije se pokazuju, stiču drugačije navike, moraju da budu tačni, poslušni, imaju poštovanja. Recimo, moj lični uspeh je što u Društvu igraju i tri moje unuke, a nadam se da će i preostalo dvoje mlađih isto igrati. Kad i njih dovučem, onda prestajem da igram i samo ću da ih gledam. Mislim da će to biti moja kruna.

„Đerdan” nekoliko puta godišnje nastupa u svom selu, pa tako organizuju Godišnji koncert u oktobru, za Novu godinu angažuju Deda Mraza pa prave žurku, a imaju i Uskršnji koncert.