Smrt filozofa u dobu sponzoruša

Šta će pervertiranom vremenu, u kom vladaju sponzoruše sa naslovnih strana, koje s oduševljenjem, svakodnevno trpe staračke ruke na sebi, filozof poput Bore? Šta da kaže u dobu isfoliranog elitizma, lažnog disidentstva i obligatornih pobuna? Čemu bi mogao da nauči decu koja obožavaju Desingericu? Šta da ponudi razmaženim nasilnicima koji se lože na Rastu? Na pobornike folka, regetona i trepa, čiji afrodizijak nije ženstvenost, nego silikoni, hijaluron i botoks? Za čije patnje, slutnje, žudnje i nadanja nisu potrebne reči. Još manje stihovi. Njihova osećanja mogu da se sažmu u jedan emotikon. Njihova duša može da se sublimira jednim gifom. Kako da komunicira s arogantnim neznalicama čijim moždanim ćelijama gospodare Zvezde granda, Trejs urban, Aj-di-džej tv? Prije, Zmije, carevi i drugi pripadnici faune bezvrednih? Kako da momci i devojke, koji ne čitaju ništa osim kajrona na idiotskim televizijskim kanalima, i koji ne gledaju ništa sem mimova i rilsova, shvate da je Bora Đorđević bio uticajniji od Tita? Kako da poveruju, da Titove govore i mudre misli nije znao nijedan Srbin, Hrvat, Makedonac, Crnogorac, Bosanac ili Vojvođanin, ali je znao sve Borine stihove, akorde i rifove? Kako da pokolenje, koje ne poštuje ni roditelje, niti prosvetne radnike, razume da je Bora bio učitelj, nastavnik, profesor, otac i brat svakom tinejdžeru? I tinejdžerki. Kako da generacije koje pamet pozajmljuju iz pametnih telefona, shvate da je Bora uticao na svest i savest svih koji su sebe ubrajali u urbane i prosvećene? U disidente. Postoji li uređaj koji će ih reprogramirati da mogu razumeti tekst duži od 300 znakova, da bi mogli da rastumače prefinjeni sentiment Borinih melodrama i pobuna? Ima li načina da naraštaji koji žive u uverenju da frikovi predstavljaju vrhunac muzičkog stvaralaštva, pojme značaj i vrednosti rokenrola i Borin doprinos umetnosti, životu, politici, stvarnosti, prošlosti i budućnosti? Kome trebaju dva dinara za ljubavne suze i srce na dlanu,
u vremenima koja razumeju samo simboliku falusne poezije? Kad verno pseto nije sinonim za ljubav, niti ideal braka, već prevaziđeni relikt besmislene prošlosti, na koji se gleda s prezrenjem. Čorba je, zajedno sa Azrom, bila glas muzičkog prosvestiteljstva. S druge strane su bili narodnjaci i apostoli pastirskog roka. Bora je bio svedok i prorok. U njegovim pesmama nema ničeg drugog do upozorenja i saveta. Opomena. Kako sačuvati ljudskost. Kako izbeći zamke života, domaće i globalne politike. Kako spasti dušu.
 

Bio je Kamijev pobunjeni čovek. Njegovi najbolji stihovi i najbolje pesme Riblje čorbe bile su Faros jugoslovenskih političkih, ljubavnih i socijalnih buntovnika. S razlogom. I bez njega. Razbijao je mnoge mitove i zablude. O Srbinu uzornom vojniku, još većem
junaku i nenadmašnom ljubavniku. Srbima kao nebeskom narodu.
 

Čemu bi Bora mogao da nauči decu koja obožavaju Desingericu? Šta da ponudi razmaženim nasilnicima koji se lože
na Rastu? Na pobornike folka, regetona i trepa, čiji afrodizijak nije ženstvenost, nego silikoni, hijaluron i botoks?
 

Poništio je i mnoge predrasude o Srbima kao krvoločnim nadrven delijama koje koriste svaku priliku da se sukobe s nekim, i koje su krive za sve ratove od prepotopskog vremena do sukoba u Ukrajini i Gazi. O Srbinu bezosećajnom skotu, koji bije ženu i tera je da bude njegova besplatna radna snaga. O muškarcu kao hroničnoj ispičuturi, koji mrzi sebe i ceo svet. Srbija je, po ugledu na njegovu pesmu, prihvatila najodvratnije tekovine demokratskog Zapada, postavši zemlja sponzoruša, koje ne mogu da mu oproste što je pre 46 godina predvideo njihov dolazak. I definisao njihov karakter. One su, uz pomoć medija uspele da pristojnost prevedu u neoprostiv greh. Uljudnost u sramotu.
 

Naravno, tokom duge karijere imao je i velikih promašaja. Ali, vrednost nekog umetnika se ne meri samo greškama, već i njegovim najboljim dostignućima. Čak i kad je bio banalan, i opskuran, a bio je često, Bora nije bio zlonameran, niti destruktivan. 

Banalnost je bila prečica do ljudi koji nisu skloni čitanju filozofije i visokoumnim metaforama. Da se fenomen približi masi jezikom koji ona razume. Ali, Bora bi rekao, nisu krive mlade generacije. Njihova duša je godinama trovana. Ko god ima manje od 40 godina živeo je u smutnim vremenima, kad je ljudskost ustupila mesto besprizornom nečoveštvu. Njima su rođeni roditelji bili i ostali kost u grlu. Oni su učestvovali u razaranju države, društva i svih vrednosti. Oni su uništili fabrike da njihova deca nemaju gde da rade, pa su morala da se predaju beznađu. Roditelji su školstvo pretvorili u sistem u kom je novac postao jedino merilo znanja. U kom su skupe, firmirane stvari simbol vrednosti. U kom su pakost, podlost, nadobudnost, neiskrenost, zavist, mržnja, zluradost, neznanje mera izvrsnosti. U kom je ubistvo školskih drugova legitimna želja i čin. U kom su prava životinja važnija od prava dece. Oni podržavaju svoju decu kad maltertiraju nastavnike. Oni zahtevaju petice za neznanje. Njihova deca žive u nezdravim zabludama apsolutne bezgrešnosti. Nove pogrešnosti su nadograđene na stare zablude.
 

U toku je opšta rasprodaje bola! Veštački. Usiljeno. Lažno. Jedni pokušavaju da ga proglase najzloglasnijim pobornikom četničke ideologije. Drugi nastoje da na njegovoj smrti naprave tiraž. Treći su se utrkivali u besmislu banalizovanja njegovog života, dela i odlaska na onaj svet. Svi zajedno su pretendovali da ga pretvore u ono protiv čega se bunio kao roker i kao pesnik - u robu. Ravnodušan prema plaču Bora je otišao u večnost rokenrola.

Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću