Смрт филозофа у добу спонзоруша

Шта ће первертираном времену, у ком владају спонзоруше са насловних страна, које с одушевљењем, свакодневно трпе старачке руке на себи, филозоф попут Боре? Шта да каже у добу исфолираног елитизма, лажног дисидентства и облигаторних побуна? Чему би могао да научи децу која обожавају Десингерицу? Шта да понуди размаженим насилницима који се ложе на Расту? На поборнике фолка, регетона и трепа, чији афродизијак није женственост, него силикони, хијалурон и ботокс? За чије патње, слутње, жудње и надања нису потребне речи. Још мање стихови. Њихова осећања могу да се сажму у један емотикон. Њихова душа може да се сублимира једним гифом. Како да комуницира с арогантним незналицама чијим можданим ћелијама господаре Звезде гранда, Трејс урбан, Ај-ди-џеј тв? Прије, Змије, цареви и други припадници фауне безвредних? Како да момци и девојке, који не читају ништа осим кајрона на идиотским телевизијским каналима, и који не гледају ништа сем мимова и рилсова, схвате да је Бора Ђорђевић био утицајнији од Тита? Како да поверују, да Титове говоре и мудре мисли није знао ниједан Србин, Хрват, Македонац, Црногорац, Босанац или Војвођанин, али је знао све Борине стихове, акорде и рифове? Како да поколење, које не поштује ни родитеље, нити просветне раднике, разуме да је Бора био учитељ, наставник, професор, отац и брат сваком тинејџеру? И тинејџерки. Како да генерације које памет позајмљују из паметних телефона, схвате да је Бора утицао на свест и савест свих који су себе убрајали у урбане и просвећене? У дисиденте. Постоји ли уређај који ће их репрограмирати да могу разумети текст дужи од 300 знакова, да би могли да растумаче префињени сентимент Бориних мелодрама и побуна? Има ли начина да нараштаји који живе у уверењу да фрикови представљају врхунац музичког стваралаштва, појме значај и вредности рокенрола и Борин допринос уметности, животу, политици, стварности, прошлости и будућности? Коме требају два динара за љубавне сузе и срце на длану,
у временима која разумеју само симболику фалусне поезије? Кад верно псето није синоним за љубав, нити идеал брака, већ превазиђени реликт бесмислене прошлости, на који се гледа с презрењем. Чорба је, заједно са Азром, била глас музичког просвеститељства. С друге стране су били народњаци и апостоли пастирског рока. Бора је био сведок и пророк. У његовим песмама нема ничег другог до упозорења и савета. Опомена. Како сачувати људскост. Како избећи замке живота, домаће и глобалне политике. Како спасти душу.
 

Био је Камијев побуњени човек. Његови најбољи стихови и најбоље песме Рибље чорбе биле су Фарос југословенских политичких, љубавних и социјалних бунтовника. С разлогом. И без њега. Разбијао је многе митове и заблуде. О Србину узорном војнику, још већем
јунаку и ненадмашном љубавнику. Србима као небеском народу.
 

Чему би Бора могао да научи децу која обожавају Десингерицу? Шта да понуди размаженим насилницима који се ложе
на Расту? На поборнике фолка, регетона и трепа, чији афродизијак није женственост, него силикони, хијалурон и ботокс?
 

Поништио је и многе предрасуде о Србима као крволочним надрвен делијама које користе сваку прилику да се сукобе с неким, и које су криве за све ратове од препотопског времена до сукоба у Украјини и Гази. О Србину безосећајном скоту, који бије жену и тера је да буде његова бесплатна радна снага. О мушкарцу као хроничној испичутури, који мрзи себе и цео свет. Србија је, по угледу на његову песму, прихватила најодвратније тековине демократског Запада, поставши земља спонзоруша, које не могу да му опросте што је пре 46 година предвидео њихов долазак. И дефинисао њихов карактер. Оне су, уз помоћ медија успеле да пристојност преведу у неопростив грех. Уљудност у срамоту.
 

Наравно, током дуге каријере имао је и великих промашаја. Али, вредност неког уметника се не мери само грешкама, већ и његовим најбољим достигнућима. Чак и кад је био баналан, и опскуран, а био је често, Бора није био злонамеран, нити деструктиван. 

Баналност је била пречица до људи који нису склони читању филозофије и високоумним метафорама. Да се феномен приближи маси језиком који она разуме. Али, Бора би рекао, нису криве младе генерације. Њихова душа је годинама трована. Ко год има мање од 40 година живео је у смутним временима, кад je људскост уступила место беспризорном нечовештву. Њима су рођени родитељи били и остали кост у грлу. Они су учествовали у разарању државе, друштва и свих вредности. Они су уништили фабрике да њихова деца немају где да раде, па су морала да се предају безнађу. Родитељи су школство претворили у систем у ком је новац постао једино мерило знања. У ком су скупе, фирмиране ствари симбол вредности. У ком су пакост, подлост, надобудност, неискреност, завист, мржња, злурадост, незнање мера изврсности. У ком је убиство школских другова легитимна жеља и чин. У ком су права животиња важнија од права деце. Они подржавају своју децу кад малтертирају наставнике. Они захтевају петице за незнање. Њихова деца живе у нездравим заблудама апсолутне безгрешности. Нове погрешности су надограђене на старе заблуде.
 

У току је општа распродаје бола! Вештачки. Усиљено. Лажно. Једни покушавају да га прогласе најзлогласнијим поборником четничке идеологије. Други настоје да на његовој смрти направе тираж. Трећи су се утркивали у бесмислу банализовања његовог живота, дела и одласка на онај свет. Сви заједно су претендовали да га претворе у оно против чега се бунио као рокер и као песник - у робу. Равнодушан према плачу Бора је отишао у вечност рокенрола.

Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу