REZON: Obrnuti efekat stalnih protesta
Moj tekst je bunt protiv protesta. Protiv ubijanja vesti. Protiv ubijanja novinarstva. Protest je zamenio politiku. Zatrovao stvarnost defetizmom. Eliminisao političke programe, ideje i ideologije, i ostavio samo golu silu
Likvidacijom Razvojne banke Vojvodine, nakon višegodišnjeg stečaja, konačno i neopozivo je okončana politička era Pajtića, Đilasa i Demokratske stranke. Iz pravnog poretka je izbrisan sistem koji je kao polip hranio sebe, a uništavao sve drugo. Privredu. Državu. Građane. Nestala je zauvek. Upokojena je i neće imati šansu da se povampiri i isisava milijarde narodnih para, upumpavajući ih u džepove Tadićevih oligarha. To je korisna činjenica za Novosađane. To je izuzetna informacija za Vojvođane. To je dobra vest za Srbiju, jer je i iz njenog budžeta sipan novac u ovo Pajtićevo kriminalno bure bez dna.
Vest je prošla neopaženo. Potisnuta je jurnjavom za senzacijama. Jedni su navijali i žudeli za tim da voda u novosadskom vodovodu ne bude dobra za piće. Da u njoj, umesto minimalnog prisustva, bude tušta i tma valjkastih crva. Da, pre nego se istraži je li reč o patogenoj, ili nepatogenoj vrsti bioorganizama koje, kako navode profesori Biološkog fakulteta, nađene u maloj količini mogu svedočiti o dobrom kvalitetu vode, poseju strah i paniku. Ne razumem taj poriv. Nikome ne može biti jasna želja da se, radi srozavanja rejtinga političkih protivnika, nešto negativno desi gradu u kom živiš. U kom radiš. U kom ti odrastaju deca. I pitam se, šta bi se promenilo nabolje da je nalaz vode bio lošiji? Da li bi to doprinelo kvalitetu njihovih života, i života Novosađana? Ne bi. To u osnovi, od prvog dana, predstavlja političku ujdurmu. Novi vid političke diverzije, kojom se popunjava praznina između dva prostesta. Nastojanje da se izazove politička kriza vlasti.
Kad sam čuo tu halabuku, te ultimatume, u prvi mah sam pomislio da nematode dospevaju u vodu samo kad je SNS na vlasti. Onda sam malo potražio, i došao do podataka da je nematoda, i to u mnogo većem broju, bilo i 2010. godine, kad su na vlasti bile demokrate. Dakle, nematoda je bilo i ranije. Ali nisam našao podatak da je bilo koji političar tada zahtevao vanrednu sednicu Skupštine grada i ostavku gradonačelnika. I zašto bi? Nije posao gradonačelnika da zna išta o preradi vode. On treba da obezbedi pare u budžetu kad mu stručne službe iz Vodovoda dostave dokumentaciju da treba bušiti nove bunare, graditi novu fabriku vode, ili novu vodovodnu mrežu. Sve što u vodi valja ili ne valja, čega ima ili nema, greška je i ogovovnost stručnih službi preduzeća. Pritom, stručnjaci Higijenskog zavoda kažu, da nema opasnosti po ljudsko zdravlje.
Drugi su pokušavali da naprave aferu od predloga rekonstrukcije Spensa, koji predstavlja energetsku i finansijsku nezasitu crnu rupu, što proždire pare Novosađana. Jedini spas za Spens jeste njegova modernizacija, kako bi se povećali prihodi i smanjili troškovi.
U takvim okolnostima ne treba da čudi što je potpuno nezapaženo prošla vest o upokojavanju Pajtićeve banke Frankenštajna, koja je, kao kod Marija Puza, predstavljala specijalni mehanizam za krađu narodnih para. Razmere tog zloglasnog poduhvata su ogromne. Skoro svaki drugi kredit koji je Razvojna banka dala bio je nenaplativ. Nestalo je 27 milijardi dinara. To je bio plasman s namerom da ne bude vraćen. Po principu ja tebi - ti meni. A kroz stečaj je vraćeno manje od pet odsto ukupnog novca koji je banka izgubila. Razvojna banka nije bila jedina. Preko hobotnice koju su činile dve banke i tri fonda, ispumpano je više od 64 milijarde dinara.
Moj tekst je bunt protiv protesta. Protiv njegovog korišćenja kao političkog alata. Protiv ubijanja vesti. Protiv ubijanja novinarstva. Protest je zamenio politiku. Zatrovao stvarnost defetizmom. Eliminisao političke programe, ideje i ideologije, i ostavio samo golu silu. Politika protesta zasnovana je na obmani da se želi dobro građanima. Stalnim ponavljanjem uznemiravajućih infomacija, blokadama i demonstracijom sile, protest ima tenedenciju da razori razum i osećanja građana, smanji njihov psihološki otpor, i učini ih podložnima za manipulaciju. Dokazaću to iznošenjem činjenica i izricanjem vrednosti, da bih ućutkao one koji vole da ignorišu činjenice i poriču vrednosti. Moje je samo da ređam činjenice, i da opišem kako su one nastale.
Od 2017. protest je u Srbiji postao profesionalno zanimanje. Modus vivendi. Lajfstajl. Kad se održe predsednički izbori - protest. Kad se raspišu vanredni izbori - haos. Izbor nove vlade - blokada ulica. Kad maloletni zlikovac pobije svoje školske drugove - kolaps. Kad punoletni monstrum uzme mašinku i pobije nedužne mlade ljude - protest. Spomenik Stefanu Nemanji - histerija. Kad se po nalogu SZO donese lokaut, kao mera zdravstvene zaštite - halabuka. Kad se donese odluka da se gradi metro - pobuna. Gradnja brze pruge - pomama. Kad Novi Sad posle 60 godina odluči da napravi četvrti most koji je preka potreba Novog Sada - blokade i diverzije. Izborna pravila - haos. Aktivira se njihov projekat rudnika litijuma - revolucija.
To nije bunt. To nije nepokornost. To nije akt drugačijeg mišljenja. To je resantiman. Ničeovska zavist. Neostvarena žudnja da budu na mestu vlasti, i da iste te projekte rade njihovim prohtevima podesni izvođači. To je način vođenja politike. Što novi protesti budu agresivniji, biće besmisleniji. Biće korisni Vučiću i Vladi. Narod voli život, ne nasilje.
Ne mogu naći nijedan argument koji bi opoziciji išao u prilog. To bih mogao samo izostavljanjima i falsifikatima. Ali postoji mnoštvo argumenata da će protest građana protiv njihove bezidejnosti biti nemilosrdan i neopoziv. Proći će kao Pajtićeva Razvojna banka. Nestaće iz političkog života. I to svojom voljom.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću