REZON: Pravo počinje gde prestaje poštenje

I sve rade u korist društva. Pravo, sudovi i advokati trebaju samo onom koji želi da prevari, da se zaštiti od prevaranata, ili koji želi da počini zločin. I da izbegne zatvorsku kaznu.

Maloletni Kosta K. koji je mučki i bezobzirno ubio devetoro svojih školskih drugova i drugarica znajući da ne može biti krivično gonjen jer je maloletan, predstavlja dokaz da kriminalni um pravo tumači na nečastan i bezobziran način. Njegovi roditelji kažu da nisu krivi. Da nisu odgovorni za smrt devetoro nevine dece. Njihovi advokati tvrde da nema ničeg nenormalnog u tome što je otac vodio Kostu da nauči da puca iz pištolja. Da je to kao da ga je učio da vozi bicikl. Drugi advokati Kostinih roditelja nastoje da dokažu da su deca koja su krvnički likvidirana sama kriva za svoju smrt.

Advokatura je u svojoj suštini sofističko zanimanje. Profesija bez prigovora savesti. Mnogim advokatima nije važna istina, već oslobađajuća presuda. Ili pobeđena parnica. Novac i popularnost među građanima sklonim da se tuže i sude i prestupnicima su merilo etike. Čak se i mudraci, tek na kraju, kaže Tacit, oslobađaju strasti prema slavi. Imperativ je oslobađanje klijenta bez obzira na težinu prestupa?

Jesu li advokati koji se bore da na slobodu izvedu ubice, iz neobjašnjivih razloga poput Koste, ili najokorelije kriminalce poput Belivukove grupe, razgraničili sa sobom šta rade? Šta je posledica takvog pristupa? Može se desiti da branilac pogrešno veruje da mu je klijent nevin. To su retke situacije. Ali šta u slučajevima kakav je bestijalna likvidacija devetoro nedužne dece u Ribnikaru? Šta je tu nevino? Šta te podstakne da se prihvatiš takvog posla? Ali ne da štitiš pravdu od procesnih zloupotreba već svim silama nastojiš da zločince učiniš nevinima. Da krivce prikažeš kao žrtve. 

Je li advokatura ustanovljena da bi se prestupnici oslobađali od zasluženog zatvora? Je li pravo postalo nauka da bi ljude učila kako da izigraju zakon, ili da sačuvaju zakon time što pravosudnom sistemu neće dozvoliti da radi mimo zakona? Da na štetu okrivljenog izvodi dokaze kojih nema? Da nevinog spasu od pogrešne optužbe? Je li ideja prava da štiti pravdu, ili da pomaže prestupnicima? Šta je pravda? Kad poginu nevina deca, a branioci nastoje da dokažu da su roditelji ubice, koji su ga obučavali da puca nevini? Je li pravda kad advokati roditelje koji su deci umesto igračaka u ruke stavili oružje prikazuju kao nevine žrtve lošeg sistema? Je li pravda kad advokati nastoje da dokažu da su decu nije ubio maloletni zlikovac, već da su poginula zbog loših društvenih okolnosti?

Kako spavaju takvi advokati? Da li bi isto postupali da se neko njima blizak tog strašnog 3. maja našao na Kostinom nišanu? Šta je u njihovoj svesti? Šta ih podstiče da umesto pravde zastupaju nepravdu? Da budu na strani krivde? Zašto su čestitost zamenili za merkantilizam? Šta brane? Šta bi radili da je njihove dete tog dana bilo tamo? Da li bi dokazivali da je Kosta žrtva lošeg društvenog sitema vrednosti?

Svaki čovek mora imati pravo na pravično suđenje. Advokati su pretpostavka te pravičnosti. Veruje se da poseduju znanje i umeće koje je zajemčeni recept poštenog sudskog procesa. Pod pritiskom javnosti, ili pritiskom lične uobrazilje, manjka hrabrosti i znanja i viška neopravdane sujete, sudije greše češće nego što bi trebalo. Dokaz su sporovi koje je Srbija izgubila u Strazburu.

Ovde nije reč o tome. Ovde je reč o predumišljaju. O svesno isplaniranoj strategiji da se izigra pravosudni sistem? To nije pogrešan pristup predmetu. To je negativna etika. To je svesno iskrivljeni proces mišljenja, čiji centralni orijentir nije dobrobit društva, već lična korist advokata i njegovog klijenta. Pravo je pretvareno u prigodno oruđe koristoljubivog pogleda na svet. I ma šta oni mislili i govorili o tome bezosećajnost nije pravičnost. Oslobađanje nitkova i hulja nije suština njihove profesije. Oni su je u to pretvorili.

Među advokatima koji žele da porodicu Kecmanović oslobodi krivice nalazi se i čovek koji je karijeru izgradio i obogatio se braneći najgori ološ, koji je čak bio osnovao i političku stranku, ali je ona na sreću, trajala kraće od sezone parenja tiskog cveta.

Umesto uobičajenih pravnih nadmudrivanja, sudije bi mogle da postave nekoliko logičnih pitanja Kostinim roditeljima. Ali neće. Ovo bi Kostine roditelje pitala cela normalna i čestita Srbija! Čega se bojite? Zašto želite da izbegnete zatvor? Jeste li vi ili društvo vaspitavali i odgajali ubicu? Jesu li mu roditelji ubijene dece ili vi stavili pištolj u ruku? Kad ste ga vodili u streljanu mislili ste da je to hrabro. Gde je sada hrabrost? Gde je bahatost? Gde je nabusita nadmenost? Čega se bojite? Zatvora? Kazne? Tog istog je trebalo da se bojite ranije. Pre nego ste od sina napravili zločinca.

Sramote se ne bojite čim se branite da niste krivi. Čim pokušavate da za sve okrivite društvo. Gde ste bili? Šta ste radili? Jeste li čuli da čovek celog života biva ono što je poneo iz kuće? Čovek samo vaspitanjem može postati čovekom. On nije ništa drugo do ono što od njega načini vaspitanje. Znate li da se ona ubijena deca ničeg nisu bojala. Bila su čestita. Nevina. Dobra deca. Time što ga niste vaspitali da bude pristojan, uljudan, čestit i dobar, vi ste, saučesnici u zločinu svog sina. On je bio obarač u vašim rukama.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću