REZON: Zablude pogrešne politike

Svi ljudi na svetu nalikuju jedni drugima. Dele se na časne ljude i hulje. Imaju iste nade, potrebe, želje i strahove. Njihov pojam slobode nije nimalo himničnog karaktera. Sve što žele jeste da imaju dovoljno para da žive život s manje ili više melodrame, i da ponekad odu u avanturu, kao Sinklerov Bebit. Njih slobode i prava pojedinca interesuju samo u meri u kojoj za novac koji zarade samostalno mogu da kupe šta god požele. Je li je to što kupuju iz Kine, Rusije, Britanije, Španije, Hondurasa, Burkine Faso ili Srbije, nije ni od kakve važnosti.

Istovremeno, mnogi sociolozi, psiholozi, politički filozofi dokazali su da postoje grupe ljudi koji veruju u drugu vrstu ograničene svesti - da su bića višeg reda, i da imaju misiju da se bore za slobodu običnog naroda. Oni su uvereni da trivijalnim mogu eliminisati bitno. Da površnim mogu suspendovati krucijalno. Da njihove lične ambicije imaju kvalitet opšte dobrobiti. Da sve što valja nije dobro. I obratno. Da je sve loše izuzetno korisno.

Kad bi neko upitao prosečnog opozicionara, ali i njihove glavne lidere šta je to što ih pokreće u životu, i zašto su odlučili da se bave politikom, tvrdiće da to rade iz ubeđenja da se bore za slobodu naroda. Istovremeno će dokazivati da su jedini istinski gospodari prave demokratije i svih vrsta sloboda, a da svi ostali predstavljaju inferiornu masu, ili kriminalne hulje koje vladaju zahvaljujići gluposti naroda. 

Verovati da je opozicija skup gramzivih individua koje žude za novcem i privilegijama je siromašan stereotip. Njihove zablude su dublje. Njihove predrasude kolosalnije i iz njih je izrastao jedan opskurni politički koncept. Srbija koju oni vide i kojoj se obraćaju je dom zatucane rulje koja može da se spase samo ukoliko prihvati presudu o svojoj inferiornosti.

Ne razmeću se velikim zamislima. Kod njih je sve instinktivna reakcija. Njihove ideje rađaju se žive i umiru na dnevnom nivou, kao i naslovi u njima bliskim medijima. Ako nije stari hrast onda je Beograd na vodi. Kad Beograd na vodi nestane s naslovnih strana onda se bore protiv spomenika Stefanu Nemanji. Ili protiv novog mosta u Novom Sadu. Protiv gradnje Promenade. Protiv novog Genralnog urbanističkog plana i ozelenjavanja Šodroša. Protiv brze pruge. Protiv brzih saobraćajnica i autoputeva. Protive se gradnji stadiona. Protiv su neuvođenja sankcija Rusiji. Protiv su crkve na Limanu, i crkve kao institucije. Protiv su rezultata izbora. Protiv nezavisnog sudstva. Protiv nezavisnih medija. Protiv saradnje s Francuskom i ulaganja u vojsku. Protiv kineskih investicija. Protiv Ekspa. Metroa. Protiv svesrpskog sabora. Protiv deklaracije o zaštiti interesa srpskog naroda. Protiv litijuma.

Spisak njihovih protivljenja je mnogo duži. Poterba da budu protiv nije sporna. Sporno je nešto drugo. Spisak njihovih njihovih zalaganja za nešto ima samo jednu tačku. Da dođu na vlast. I zato traže novo glasanje, samo šest meseci nakon što su pretrpeli poraz na izborima koje su zahtevali, uvereni u nesumnjivu pobedu.

Svoj zahtev zasnivaju na istim pretpostavkama, kao i pre 17. decembra 2023. Kao i tokom prethodnih 12 godina. Sada su protiv litijuma. I uvereni su da je i narod protiv litijuma. I da je to njihova šansa. Da je narod usvojio njihovu logiku progresa - biti protiv. Apsolutno pogrešno!

Najgori politički izbor je biti protiv nečeg, a ne za nešto. To nije filozofsko pitanje. Građani su to iskusili na svojoj koži. Bili su protiv Jugoslavije i jednopartijskog sistema pa su u višepartijskom sistemu propatili više nego tokom 40 godina pod komunistima. Bili su protiv Miloševića, pa im je DOS u miru doneo više bede nego Milošević u ratu. Bili su protiv Koštunice pa su s Tadićem dospeli na rub bankrotstva.

Građani slede svoj razum. Prostu logiku i prostu matematiku. Počelo je da im biva bolje od kad glasaju za progres. Zato bi na referendumu ubedljivom većinom podržali eksploataciju litijuma. Od 2012. imaju gde da rade, jer se otvaraju nove fabrike. Imaju veće plate i penzije. Novosađanima je teško objasniti da je loša prosečna plata od 115.000 dinara. I da ne treba da žele prosečnu platu od 150.000 dinara, već da treba da se s nostalgijom sećaju vremena kad je prosečna plata iznosila 47.000 dinara. Što je za 68.000 dinara manje nego danas. Na nivou Srbije građani u proseku imaju 58.000 dinara više nego pre 12 godina, jer je prosečna plata sa 42.000 porasla na 100.000 dinara.

Je li to dosta za dobar život? Nije! Jesu li ekonomske i egzistencijalne okolnosti idealne? Nisu! Ali, stvari treba posmatrati objektivno. SNS nije nasledio idealnu, već razorenu Srbiju. Nije bilo lako i jednostavno preći iz debelog minusa na pozitivnu stranu. Čak i najmanja pozitivnost, a ovde je reč o drastičnim razlikama, bolja je i poželjnija od najočiglednije negativnosti. Biti protiv je akt čiste destrukcije. A destrukcija, po svojoj prirodi ne može da izrodi ništa korisno.

Jesu li plašili narod da će Promenada i Beograd na vodi potopiti Novi Sad i Beograd? Jesu! Da li su tvrdili da će novi most u produžetku Bulevara Evrope uništiti prirodu na Šodrošu? Jesu! Jesu li nas zastrašivali da ćemo biti politički i ekonomski izopšteni zato što nismo uveli sankcije Rusiji? Tvrde li 12 godina da smo prezaduženi i da ćemo bankrotirati? Je li se za 12 godina ostvarilo neko njihovo predviđanje? Nijedno.

I zato im ne bih savetovao da istrajavaju na novim izborima. Njihove političke ideje su dokazano neistinite. Izgubili bi ubedljivije nego 17. decembra, ili 2. juna. Zahtev za izbore je zapravo efemizam kojim opravdavaju sopstvenu bezidejnost.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću