"ŠESTORO PROTIV TURSKE" U PRIŠTINI Strah (ni)je pobedio

"Šestoro protiv Turske" Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj, Pozorišta "Ćendra multimedia" iz Prištine, je priča o hrabrosti. O ljudima u nevolji o kojima se, osim što često služe kao klik bejtovi, uglavnom ćuti. A 2018. na Kosovu je uhapšeno šest ljudi koji su isporučeni Turskoj, zbog navodne pripadnosti pokretu Fetulaha Gulena, optuženog da je 2016. izazvao puč protiv Erdoganovog režima. Što je najvažnije, "Šestoro protiv Turske" je priča o borbi za vlast, odnosima moći, zloupotrebi položaja, krhkosti demokratije koja još od stare Grčke zapada u ćorsokake oligarhije i autokratije. Otud naslov kojim se parafrazira Eshilova drama "Sedmorica protiv Tebe".
Jeton Neziraj napisao je nadahnut, satiričan komad u kojem u tri čina - "Fragmenti života u Istanbulu", "Fragmenti neuspelog puča", "Fragmenti istorije prethodno dogovorenog kidnapovanja" - opisuje pozadinu i samo dešavanje oko izručenja turskih državljana sa Kosova, posmatrajući ih kao nevine i nepravično uhapšene. Jeton koristi oprobani metod u kojem umetnik ima prava da stvarne likove naziva izmišljenim, iako je svaka sličnost sa njima namerna, u smislu provokacije karakteristične za savremeni politički teatar. Upotreba likova kao što su Karađoz i Hadživat za koje legenda kaže da su pogubljeni voljom sultana, da bi postali zaštitni znak turskog pozorišta senki, inicira tumačenje da je narodni duh nepobediv, da je umetnost viša stvarnost od volje vladara, ili bogova, u slučaju Grčke priče o Tebi. 
Poseban nivo privlačnosti, pa čak i apsurdnosti celog progona navodnih terorista, jeste to što je njihova članica i mačka Zoja, koja na poseban način doživljava i predstavlja svet ljudi. Posebno je emotivan njen odnos sa Emel, devojčicom čiji je otac, nastavnik hemije, jedan od uhapšenih i izručenih.
Po cenu sasvim izvesne nemogućnosti praćenja jedinstvenog narativa, rafalnih i konstantnih izmena scena u kojima glumci stalno menjaju postavku radnje, Bljerta Neziraj postiže još veći nivo satire i apsurda u predstavi. Pojačava osećaj izgubljenosti kad su u pitanju pojedinci u haosima pojedinih političkih zbivanja. 
Režija još fragmentarnija od teksta, čini predstavu ispucalom po šavovima. Hoću reći živopisnom i kreativno ludom na način da je njena estetika osim lutkarskom (što inače sjajnim glumcima zadaje još jedan nivo angažmana), veoma bliska pozorištu igre i pokreta (koreografija Đerđ Prevazi). Kostimograf Blagoj Micevski kreirao je podjednako "ludačke" kostime koji od likova, odnosno predstavljenih ljudi čas pravi balone, čas ribe. U jednom trenutku maske Erdogana i Gulena se umnožavaju u maske Trampa, Putina, Netanjahua, Orbana, "zamagljujući" koliko lako ljudi mogu da potpadnu pod "naše i njihove". 
Možda i ključna scena ipak je ona dopisana. Život režira. Naime, kako scena glasi u dokumentarističkom maniru glumaca a la Frljić/ Urban, za potrebe predstave audicijom je angažovana nekolicina turskih glumaca, koji su listom izašli iz podele. Ne odmah. Izlazili su jedan po jedan. Građanska hrabrost je retka danas i utoliko važniji tek pokoji govor (umetničke) slobode. Strah pobeđuje!? 
Igor Burić