BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Banatsko Novo Selo (1) Od tri vulkanizera pomoći nema, ali zato je tu Sorin

Sve je teklo po planu, sišao sam na Železničkoj stanici Banatsko Novo Selo i krenuo da obilazim ovo mesto. 

Objekat Železničke stanice koji se sada koristi novijeg je datuma, po stilu gradnje procenjujem iz osamdesetih, mali, neugledan i zapušten. Pored njega nižu se magacini koji se više ne koriste. Par stotina metara dalje, velika stara zgrada koja nije u funkciji otvorena je za saobraćaj 1896. i u njoj danas neko stanuje. Nalazi se u senci stoletnih lipa a na jednom od slepih koloseka poput onog “vlaka koji je istrulio u crnom proljeću u Poljskoj blizu Rusije...”, trunu dva stara putnička vagona.

Negde imeđu stare Železničke stanice i groblja - shvatio sam da mi je zadnja guma izduvana. Nije mi se to dešavalo godinama pa sam se opustio i nisam poneo pribor za krpljenje. Međutim, prvi meštanin na kojeg sam naišao uputio me kod vulkanizera. Kada je majstor završio višeminutni telefonski poziv - rekao mi je da ostavim bicikli i dođem sutra po njega. “Sa biciklima samo tako! Nema vremena za bicikle! Sam radim!”, rekao mi je bez trunke razumevanja prema tome da ja “ne mogu da dođem po bicikl sutra”. Ipak, poslao me je kod svog kolege, dve ulice dalje. “Kolega” mi je pokazao natpis na vratima vulkanizerske radnje “Bicikle ne radimo!” i uputio me kod izvesnog poštara u penziji u susednoj Ulici Narodne revolucije. Poštara nije bilo, zvonio sam na vratima, našao sam mu čak i broj na “Belim stranama” ali ništa. Pomiren da se sledećim vozom vraćam za Beograd, stao sam da fotografišem jednu od seoskih česmi. Iz susedne kuće izašla su dvojica ljudi u ranim četrdesetim. Pitao sam u očajanju: “Ima li u selu i četvrti vulkanizer, neki koji hoće popravlja bicikle a kod kuće je!”. Jedan od njih mi je ponudio da odemo do njegove kuće i da mi on zalepi gumu. Kaže da se zove Sorin Šublja, Rumun je i ima petoro dece. Naglašava kroz osmeh - sa jednom ženom. Nekada je radio u Hitnoj pomoći u Pančevu ali od toga nije mogao da izdržava veliku porodicu. Sada vozi kamione po Evropi. Stigli smo u kuću, supruga koju je upoznao u Novom Sadu pre dvadeset godina radila je u jednom lokalu u Ulici Laze Telečkog. Druga po redu ćerka ponudila me je vodom. Zakrpili smo gumu za par minuta i dopumpali je na kompresoru kod komšije koji drži auto-servis… 

Nastavljam da obilazim ovo veliko selo, i nailazim na jedan od bizarnijih prizora na koje sam video obilazeći ravnicu biciklom. Jedan paor u u selu iskoristio je za ogradu svog ambara petnaestak metara dugačak deo mega-bilborda koncerta Doris Dragović u Beogradu 2014. “Malo mi za sriću triba”. 

U centru Banatskog Novog Sela nalazi se lepo uređeni Dom kulture. Na moje iznenađenje, ukrašen je veoma dobrim street-art radovima. Na tabli pored piše da je reč o projektu “Zidni art” koji je 2012. preko konkursa finansirao Grad Pančevo kojem ovo selo pripada. Tu je i spomenik stradalima u NOB-u, putokaz koji govori koliko je selo udaljeno od nekih toponima širom sveta i pano sa malim maturantima lokalne osnovne škole “Žarko Zrenjanin. 

U pekari “Rex”, ručao sam sirnicu, pogačicu sa čvarcima i nešto što mi je ljubazna prodavačica preporučila. Prepoznala me je sa TV-a pa je palo i fotografisanje.

U holu Doma kulture “3. oktobar” (dan oslobođenja mesta 1944) u Banatskom Novom Selu, postavljena je zanimljiva izložba o urbanom životu Srba i Rumuna u Banatu. Poseban naglasak je stavljen na život Rumuna u “Srpskom Banatu” i život Srba u “Rumunskom Banatu”.

Srpska i rumunska crkva u selu su jedna do druge, kao i u Alibunaru, na primer. Ulazim prvo u Srpsku pravoslavnu crkvu koja je bila otključana. Ima veoma jednostavno i lepo uređenu unutrašnjost dok se fasada spolja popravlja, zatekao sam skele.

Prvi hram u Banatskom Novom Selu sagrađen je 1765. Zidovi te bogomolje bili su od naboja dok joj je krov najverovatnije bio od trske ili šindre. Hram je bio posvećen Svetom Stefanu Dečanskom a nalazio se tamo gde se danas nalazi Rumunska pravoslavna crkva. Hram je izgoreo 1788. dok su Turci bili u selu a u njemu i sav inventar, pa su se verski obredi zadugo posle održavali u školskoj zgradi. Akcija za izgradnju novog hrama je pokrenuta čim je rat minuo ali gradnja je usledila mnogo kasnije. Zapravo, novi hram je građen tek 1805 -1809. Vlasti su ga šezdeset godina kasnije prilikom rumunskog istupanja iz postojeće crkvene zajednice dodelila Rumunima tako da su Srbi počeli izgradnju svog hrama. Usled skupštinskog zaključka od 20. januara 1877. tražio se od episkopa Emilijana blagoslov da novi hram može slaviti Svetu Trojicu što bi dozvoljeno 29. januara 1877. 

Hram kako danas stoji ima u dužini 27,5 metara, u širini 8 metara, u visini do krova 10 metara, a zvonik od zemlje do krsta visok je 32 metra. 4. jula 1892. započeto je farbanje svetog hrama iznutra a iste godine 5. oktobra završeno. Ikonostas započet da se zida 21. avgusta 1892. a završen je iste godine 2. decembra. 

U drugom nastavku priče o Banatskom Novom Selu za sedam dana na ovom mestu čitajte o Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, seoskim grobljima kao i spomenicima koji sećaju na poginule u dva svetska rata. 

Banatsko Novo Selo prema popisu iz 2022. ima 5.806 stanovnika dok pre pre samo 20 godina njihov broj bio čak 8.150 što ga je činilo jednim od najvećih sela u Vojvodini i Srbiji. Veliki broj Rumuna otišao je da radi u inostranstvo dok je mnogo Srba odselilo u Pančevo ili Beograd. 

Tokom svoje istorije, selo je često menjalo ime:

1853. pominje se kao Neudorf na karti srpskog vojvodstva Tamiškog Banata. 1854. se Novo Selo pominje u priručniku o Tamiškom Banatu. 1859. kao Satu Nou  nalazimo ga u Istoriji banatskih sela. 1878. po imenom Ujfalu pominje se u almanahu na Nemačkom. Na jednoj nemačkoj mapi iz1882. godine naziva se Reva−Ujfalu,  a 1902. Banat Ujfalu  je naziv sela u knjizi o narodima u Mađarskoj na mađarskom jeziku. Od 1922. do danas zove se Banatsko Novo Selo.

Robert Čoban