BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Banatsko Novo Selo (2) Tragična sudbina studentkinje Livije
Odmah pored srpske, u centru Banatskog Novog Sela nalazi se i Rumunska pravoslavna crkva.
Sagrađena je 1805. u baroknom stilu, visokog i dekorativnog tornja i bogate malterske plastike. Pre građenja srpske 1877. crkve, to je bila zajednička Rumunsko-srpska crkva.
Muški crkveni hor Rumunske pravoslavne crkve iz Banatskog Novog Sela pre tri godine proslavio je veliki jubilej – 150 godina od osnivanja. Prvi pokušaji stvaranja hora zabeleženi su 1870. a njegove temelje postavio je seoski učitelj Petru Miošku. Hor je u početku pevao u dva glasa, a članovi hora su poticali iz redova zemljoradnika i zanatlija. Nakon crkvenog odvajanja, učitelj Štefan Albu organizuje novi hor koji se posle pet godina ugasio. Učitelj Petru Stojka i beležnik Lazar Roškulec pokreću hor 1882. pod upravom učitelja Augustina Bontilovića, koji je postojao pet godina. Godine 1890. učitelj Joan Gašpar organizuje hor, koji se svrstavao među najbolje u Banatu.
Od 1921. horom rukovodi zemljoradnik Nikolaje Fištea koji ga je uzdigao na visok umetnički nivo. Posle njegove smrti 1947. rukovođenje horom preuzima Vasilije Lazar do 1957. kada na čelo hora dolazi Sava Stojan, istaknuti vokalni solista RTV Novi Sad. U periodu od 1970. do 1974. horom je dirigovao Kosta Margitićan, a zatim ponova Sava Stojan do 1995. Od 1997. do 2004. horovođa je bio Đorđe Radovančev Piri, a zatim Ilije Baba. Od 2014. godine horom rukovodi mladi profesor Gacijan Petrović. U okviru svojih aktivnosti, hor je nastupao na mnogim kulturnim manifestaci-
jama u zemlji i Rumuniji gde je osvojio mnoga priznanja i nagrade.
Banatsko Novo Selo ima dva groblja, na oba se sahranjuju i Srbi i Rumuni. Na spomenicima uočavam običaj sličan onom kod Slovaka u Slankamenačkim Vinogradima - da se na njihovoj poleđini ističu opuštene fotografije pokojnika iz svakodnevnog života, u narodnim nošnjama, iz lova, sa kamionom ili automobilom koji je vozio, čak i sa pivom u ruci, dok se sa prednje strane nalaze zvanične fotografije i podaci o godinama rođenja i smrti.
„Prolazniče, ako ovuda prođeš, ovde ako zastaneš, otkini sa livade jedan cvet i ostavi ga pored mog krsta. Jer sam i ja bila kao taj cvet”, piše na rumunskom na grobu Livije Balnožan. Iza ovih reči krije se tragedija koja se dogodila pre više od pola veka a i dalje se u selu prepričava kao da je juče bila. Jedan od meštana kojeg sam zatekao na groblju, sedamdesetogodišnji Jon kaže da je poznavao Liviju i još se živo seća novinskih napisa i seoskih priča o tom slučaju. Kaže da Livijina sestra Marija i dalje živi u selu. Ponešto o ovoj tragediji pronašao sam kasnije i na internetu.
Tog 5. marta 1974. sa četvrtog sprata Drugog paviljona Studentskog grada na Novom Beogradu mlada studentkinja Livija Balnožan se bacila u smrt da ne bi bila silovana. Poverenje u „kolegu studenta” M. S. koji je pokušao da je siluje, koštalo je Liviju života. Da bi se spasila napadača skočila je sa četvrtog sprata. Teško povređena prebačena je u Zemunsku bolnicu gde je odmah ujutru preminula, a nasilnik je tek onda uhapšen.
„Sadimo sad ovde bosiljak, božur, pomenak i ruže”
U centru sela nailazim na pomene na poginule u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ispred srpske pravoslavne crkve na kamenu piše: „Bog čuva Srbiju! Palim borcima za naše oslobođenje podiže Kolo mladih Srba i Srpkinja Ban. Novo-Seoskih. Na Vidov dan 1923.” Ispod su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg: „Ne čekajte ih! Neće više doći! Mada za njima siročići tuže. Oni su pali! Sadimo sad ovde bosiljak, božur, pomenak i ruže. Deca herojstva, časti i vrline. Oni lep primer dadoše svom rodu. Kako se živi i kako se gine. Za Otadžbinu, Kralja i Slobodu!”
Preko puta zgrade Mesne zajednice nalazi se česma sa pločom: „Na ovom mestu su fašistički zavojevači 20. aprila 1941. godine streljali 15 rodoljuba. Ali se nikakvim zločinima nije mogao ugušiti revolucionarni zamah jednog naroda! Smrt fašizmu - sloboda narodu!”
M.S. je prema pričama pozvao Liviju sa kojom se navodno “zabavljao nekoliko dana”, kako je tvrdio, da dođe kod njega u sobu na proslavu rođendana. Obećao je da će se skupiti pristojno društvo, slušaće ploče, a onda će se razići. Ništa ne sumnjajući, Livija je oko 19 časova zakucala na vrata sobe 651. Iznenadila se kada je umesto pune sobe gostiju videla samo njega i još jednog mladića ali je on rekao da će ostali ubrzo doći.
Malo kasnije drugi mladić je otišao, a u sobi su ostali samo Livija i M. S. Ovaj je odmah zaključao vrata i počeo da napada devojku. Iznenađena, pokušala je da se brani prvo rečima, a kada je počeo da je tuče dozivala je u pomoć. Pošto se niko nije odazvao, M.S. se osilio i nasrnuo još grublje. Kada je videla da vapaji ne pomažu, devojka je polunaga istrčala na terasu nadajući se da će siledžija da ustukne. On je bez obzira na javnost pojurio za njom, a ona je izbezumljena preskočila ogradu. Odjeknuo je krik, a onda se sve utišalo. Trojica studenata iz susednog pavi-
ljona čuli su vrisak kada su prolazili na večeru. Odmah su dotrčali na mesto nesreće i videli stravičnu sliku. Devojka je ležala na betonu pored doma. Zaustavili su prvi auto i prevezli je u Zemunsku bolnicu. Lekari su konstatovali povrede koje se ne preživljavaju – teški prelomi, traume po celom telu i masivno unutrašnje krvarenje. Nesrećna Livija je sahranjena u svom rodnom selu pod spomenikom od belog mermera.
Dežurni istražni sudija Dušan Radetić te noći uopšte nije bio na uviđaju, a to nije učinio ni njegov kolega zamenik okružnog tužioca Radoš Stanojević. Tvrdili su da ih o događaju niko nije obavestio i da je verovatno sve u rukama policije, ali i u policiji su bili podigli zid ćutanja. Novinari “Večernjih novosti” pisali su te 1974. da se prema njihovim saznanjima “na slučaju radi i da se istraga vodi“. Prošlo je više od 50 godina, a da glavni vinovnik – M.S ѕvani “Miško”, nije bio ni okrivljen niti osuđen za ovu smrt. Bio je formalni student prve godine Poljoprivrednog fakulteta. Njegovog imena, međutim, nije bilo u zvaničnoj kartoteci stanara Studentskog grada. U sobi 651 živeo je ilegalno, prijatelji iz Peći primili su ga “na konak”.
Robert Čoban
