IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Putovanje po slikama

Onda se ceo svet ponovo digao na noge i kada je japanska Kvantunška armija, posle početnih uspeha kineske armije, u julu 1937. godine krenula da zauzima Šangaj. 

I dok se još uvek nije znalo kako će se završiti bitka za Šangaj:

Japanska krstarica Izumo bombardovala je kineski deo grada;

Kineski kelneri u Međunarodnoj zoni odbijali su da u restoranima usluže Japance koji su bili njeni stanovnici;

U Međunarodnoj zoni mobilisan je Zaštitni korpus, sa sve ruskim vojnicim i britanskim oficirima. Pokrenuta je američka flota iz Cingtaoa; Krenuli su britanski bojni brodovi iz Hongkonga;

Krenula je evakuacija stranaca brodovima ka Filipinima, Indoneziji, i Australiji;

Kinesko ratno vazduhoplovstvo, kojim su komandovali američki oficiri greškom je, umesto japanskih trupa i brodova, bombardovalo Međunarodnu zonu i pobilo par hiljada ljudi, među kojima su ne mali broj bile izbeglice iz kineskog dela grada;

A italijanski teretni brod koji je plovio Južnim Kineskim morem krenuo je put Šangaja;

I deo bataljona italijanskih marinaca iz Tjencina poslat je da odatle evakuiše porodice italijanskih državljana. Bar tako tvrde italijanski filmski žurnali iz tog vremena.

A onda je taj isti ”svet”, koji je sa užasom gledao masakre koje je japanska armija vršila po Kini, ponovo odahnuo kada se zaustavila na granici Međunarodne zone. I onda je život u Međunarodnoj zoni nastavio po starom.

Bile su tu i dalje netaknute avenije sa dvostrukim drvoredima s obe stane, i igrališta za kriket, i golf tereni, i obalska avenija Bund sa njenim oblakoderima, noćnim klubovima, bankama, restoranima i prodavnicama.

I kockarnice, i opijumske jazbine, i bordeli, i skupoceni automobili, i bunde na plećima i dijamantske ogrlice, na vratovima glumica i ljubavnica šefova gangsterskih bosova, od trijada do ispostava čikaške mafije. Bili su tu i dalje obaveštajci japanske vojne obaveštajne službe, Čangkajšeka, Mao Ce Tunga, Trećeg Rajha i Kominterne.

Ali nije bilo ni sina Milana Borića.

Đorđe Borić je jednostavno nestao.

I Milan kreće da ga traži po celoj Kini.

Kina je, u trenutku kad Milan kreće u potragu za sinom, podeljena na tri okupacione zone pod vlašću Japanaca, teritoriju koju drži vlada Čangkajšeka u Čonkingu, i promenljivu teritoriju van gradova koju drže komunisti Mao Ce Tunga.

Kinom krstare oklopni vozovi, trupe se prevoze kamionima i hodaju peške u dugačkim kolonama. Borbe se vode jurišima pešadije, mitraljezima, oklopnim automobilima i lakim tenkovima. Nebom kruže izviđački avioni. Duž obala patroliraju ratni brodovi.

Dok Milan Borić traži nestalog sina, ovaj se sa trojicom drugova nalazi na brodu italijanskog Tršćanskog parobrodskog društva koji plovi ka luci Masava u Eritreji.

Kako su tamo dospeli?

Postoji zgrada na obodu ničije zemlje u čijem podrumu se četvorica drugova iz razreda – dva Turčina, jedan Beli Rus i Đorđe Borić igraju arheologa. I tu ih, misleći da su Italijani, nalaze italijanski marinci iz Tjencina koji su poslati da evakuišu italijanske civile.

Njihov doček u eritrejskoj luci Masava, sa sve ekipom Filmskih novosti, već je organizovan. Organizovana je i ceremonija u Asmari, prestonici italijanske kolonije Eritreje na obali Crvenog mora, na kojoj visoki velikodostojnici Italijanske Istočne Afrike treba da podele ordenje marincima i oslobođene omladince učlane u fašističku omladinu.

A onda se na brodu otkriva da niko od četvorice omladinaca nije Italijan. I da samo Đorđe govori italijanski.

Stoga onoj trojici naređuju da prilikom ceremonija koje ih čekaju ćute, a Đorđe kreće da danonoćno usavršava svoj italijanski.

Kada se iskrcaju u Masavi, on je već Đorđo Boreti. 

Vladan Matić