ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Путовање по сликама

Онда се цео свет поново дигао на ноге и када је јапанска Квантуншка армија, после почетних успеха кинеске армије, у јулу 1937. године кренула да заузима Шангај. 

И док се још увек није знало како ће се завршити битка за Шангај:

Јапанска крстарица Изумо бомбардовала је кинески део града;

Кинески келнери у Међународној зони одбијали су да у ресторанима услуже Јапанце који су били њени становници;

У Међународној зони мобилисан је Заштитни корпус, са све руским војницим и британским официрима. Покренута је америчка флота из Цингтаоа; Кренули су британски бојни бродови из Хонгконга;

Кренула је евакуација странаца бродовима ка Филипинима, Индонезији, и Аустралији;

Кинеско ратно ваздухопловство, којим су командовали амерички официри грешком је, уместо јапанских трупа и бродова, бомбардовало Међународну зону и побило пар хиљада људи, међу којима су не мали број биле избеглице из кинеског дела града;

А италијански теретни брод који је пловио Јужним Кинеским морем кренуо је пут Шангаја;

И део батаљона италијанских маринаца из Тјенцина послат је да одатле евакуише породице италијанских држављана. Бар тако тврде италијански филмски журнали из тог времена.

А онда је тај исти ”свет”, који је са ужасом гледао масакре које је јапанска армија вршила по Кини, поново одахнуо када се зауставила на граници Међународне зоне. И онда је живот у Међународној зони наставио по старом.

Биле су ту и даље нетакнуте авеније са двоструким дрворедима с обе стане, и игралишта за крикет, и голф терени, и обалска авенија Бунд са њеним облакодерима, ноћним клубовима, банкама, ресторанима и продавницама.

И коцкарнице, и опијумске јазбине, и бордели, и скупоцени аутомобили, и бунде на плећима и дијамантске огрлице, на вратовима глумица и љубавница шефова гангстерских босова, од тријада до испостава чикашке мафије. Били су ту и даље обавештајци јапанске војне обавештајне службе, Чангкајшека, Мао Це Тунга, Трећег Рајха и Коминтерне.

Али није било ни сина Милана Борића.

Ђорђе Борић је једноставно нестао.

И Милан креће да га тражи по целој Кини.

Кина је, у тренутку кад Милан креће у потрагу за сином, подељена на три окупационе зоне под влашћу Јапанаца, територију коју држи влада Чангкајшека у Чонкингу, и променљиву територију ван градова коју држе комунисти Мао Це Тунга.

Кином крстаре оклопни возови, трупе се превозе камионима и ходају пешке у дугачким колонама. Борбе се воде јуришима пешадије, митраљезима, оклопним аутомобилима и лаким тенковима. Небом круже извиђачки авиони. Дуж обала патролирају ратни бродови.

Док Милан Борић тражи несталог сина, овај се са тројицом другова налази на броду италијанског Тршћанског паробродског друштва који плови ка луци Масава у Еритреји.

Како су тамо доспели?

Постоји зграда на ободу ничије земље у чијем подруму се четворица другова из разреда – два Турчина, један Бели Рус и Ђорђе Борић играју археолога. И ту их, мислећи да су Италијани, налазе италијански маринци из Тјенцина који су послати да евакуишу италијанске цивиле.

Њихов дочек у еритрејској луци Масава, са све екипом Филмских новости, већ је организован. Организована је и церемонија у Асмари, престоници италијанске колоније Еритреје на обали Црвеног мора, на којој високи великодостојници Италијанске Источне Африке треба да поделе ордење маринцима и ослобођене омладинце учлане у фашистичку омладину.

А онда се на броду открива да нико од четворице омладинаца није Италијан. И да само Ђорђе говори италијански.

Стога оној тројици наређују да приликом церемонија које их чекају ћуте, а Ђорђе креће да даноноћно усавршава свој италијански.

Када се искрцају у Масави, он је већ Ђорђо Борети. 

Владан Матић