Prestižno priznanje Muzeju Vojvodine: San letnje noći od ideje do realizacije

Reč je o nagradi koje Muzejsko društvo Srbije dodeljuje za izuzetna dostignuća u prethodnoj godini, a koji po stručnom i naučnom značaju predstavlja istaknut doprinos razvoju kulture Srbije. Osim njih, veliku ulogu u realizacija i osmišljavanju postavke imali su i arhitektkinja i profesorka scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka Mia David koja je bila za dužena za dizajn izložbe, dizajn zvuka uradio je Pavle Dinulović, a svetla Robert Majoroš.

Izložba je bila koncipirana tako da predstavlja život ali i duhovni svet stanovnika neolita. Odudarala je od ubičajnog, jer je dala priliku posetiocima da istraže svet praistorije i mnogobrojna otkrića na novim lokalitetima. U oko 30 vitrina bilo je izloženo više od 180 predmeta među kojima je bila skulptura „Vidovdanka“, figurina koja se smatra za jedan od najlepših primeraka vinčanske plastike.

Prema rečima Lidije Balj, tim je uložio veliki trud i vreme, gotovo dve i po godine, u osmišljavanje i realizaciju izložbe, što je publika prepoznala i umela da nagradi. Kako kaže, iako živimo u moderno doba i ljudi su u žurbi i dalje postoji interesovanje za sadržajne arheološke i muzeološke izložbe, ali je postavke potrebno osavremeniti.

Prvobitna ideja tima je bila da bude izloženo deset ekskluzivnih predmeta Vinčanske kulture i da oni budu u fokusu izložbe. Međutim, želja Lidije Balj i Andreja Starovića, za koju su se uspeli izboriti, je bila da to ipak bude sveobuhvatna izložba kroz koju je predstavljen neolit (period od 6.200 do 4. 500 godine pre nove ere), noseće kulture - Starčevačka i Vinčanska, kao i da bude obuhvaćena teritorija čitave Srbije.

- Na taj korak smo se odlučili jer je poslednja velika izložba posvećena tom značajnom periodu u ljudskoj istoriji bila pre više od pola veka u Narodnom muzeju, a u međuvremenu je mnogo toga novog otkriveno - ističe Lidija Balj. - Naš zadatak je bio da izaberemo predmete koji će se naći na postavci, a da pritom vodimo računa da nađemo pravu meru između broja eksponata i količine informacija, kako ne bismo opteretili posetioce. Vodili smo se željama, stručnošću i zanimljivošću eksponata. Akcenat smo želeli da stavimo na ljude, na njihove svakodnevne živote, a ne isključivo na predmete, što nije često slučaj kada je reč o arheološkim izložbama.

Osim eksponata, izložba je obilovala audio – vizualnim efektima koji su zasigurano ostavili najveći utisak na posetioce i duboko se urezali u pamćenje. Zvuk i osvetljenje su bili prilagođeni i osmišljeni tako da dočaraju smenu dana i noći, ali i vremenskih (ne)prilika. - Polje žita, kao centrali motiv, a čiji miris je tokom tri meseca ispunjavao izložbeni prostor  bio je ideja Mije David - kaže Lidija Balj napominjući da je njen sjajan tim mladih profesionalaca sa entuzijazmom prihvatio rad na projektu. - Kako bi svoju ideju sprovela u stvarnost Mia je tesno sarađivala sa biolozima i stručnjacima iz drugih oblesti kako bi saznala šta je neophodno da bi žito opstalo mesecima u zatvorenom prostoru. Posle dužeg većanja izbor pao na suvo zrelo žito, jer u suprotnom veliki rizik bi predstavljali insekati i drugi organizmi koji žive na zelenom klasju. Potom smo odlučili da postavimo dva pitosa, velike posude od gline koje su korišćene za čuvanje žitarica. Jedan pitos je bio specijalno restauriran za potrebe izložbe, dakle ekskluzivno je izložen, a koji je nedavno pronađen na lokalitetu Borđoš, kod Novog Bečeja.

Kada je reč o osvetljenju tim je želeo da dočara smenu svetla i mraka, da prikaže da se život razlikovao u zavisnosti od doba dana, imajući na umu da su izvori svetlosti tokom noći bili jedino Mesec, zvezde i vatra, te naziv „San neolitske noći“ nije slučano izabran. Šetajući se danom ili tokom noći u neolitu u Muzeju Vojvodine posetioci su mogli da čuju oglašavanje zričaka, žaba, ptica, u različitim vremenskim uslovima uz zvuke kiše i grmljavine. Kako bi zvuci bili autentični tim je čak istarživao koje životinje su živele u doba neolita na ovom prostoru. Otišli su i korak dalje, pa su koristili poseban algoritam kako se ne bi ponavljale iste sekvence zvukova. 

Silvia Kovač