(NE)ZABORAVLJENI: Dragomir Vujković, jedan od trofejnih „ratnika ringa” nekadašnje Jugoslavije

Jedan od njih svakako je i Dragomir Vujković, nekadašnji velikan bokserskog ringa, reprezentativac SFR Jugoslavije, vicešampion sveta na prvenstvu planete održanom 1978. godine u Beogradu i nosilac nacionalnog priznanja. 

Kod onih starijih ljubitelja sporta, ostao je u sećanju taj BAPS, jer su reprezentativci naše zemlje na njemu osvojili čak šest srebrnih i jednu bronzanu medalju. Jedno od tih drugih mesta pripalo je Vujkoviću, čiji je rival u finalu bio legendarni Kubanac Teofilo Stivenson.

Ali krenimo redom...

–  Na svet sam došao 4. aprila 1953, na periferiji Subotice, u Mesnoj zajednici Ker. Mnogo vrsnih sportista, možda ne baš vrhunskih, ali svakako zapaženih rukometaša i fudbalera, poniklo je iz tog kraja. Nas tri brata, Mirko, Marko i ja, sportom smo počeli da se bavimo igrajući fudbal, pa je najstariji od nas – Mirko, bio fudbaler subotičke Bačke, dok je Marko bio igrač Spartaka, a posle je igrao i za Partizan, odnosno Rijeku – kaže. 

Iako je voleo fudbal, u 15. ili 16. godini, shvatio je kako to nije sport za njega, jer je bio izraziti individualac. 

– Tada sam odlučio da odem u boksersku salu i već u sledećoj godini postao sam omladinski prvak ondašnje Jugoslavije. Ipak, od prve dečačke ljubavi ni tada nisam odustao, pa sam i dalje igrao mali fudbal. Ponekad bih nastupio i za FK Bratstvo, radnički klub iz mog grada, gde sam igrao levog beka. Bio sam prilično oštar i znalo se da, kako su govorili tada, ako je Dragan pozadi, neće biti nikakvih problema po naš gol – priseća se.

Ipak, nije Dragan bio bez ikakvog gena, tačnije podsticaja da ode baš na „plemenitu veštinu“.

–  Moji roditelji su tada navijali da se i dalje bavim fudbalom, međutim, moj teča je bio bokser i trener, pa me je motivisao da se opredelim za taj sport. Posle titule koju sam osvojio, a zahvaljujući činjenici da sam predstavljao perspektivu i postao reprezentativac, primao sam stipendiju od kluba i Pokrajine – dodaje. 

Kada je napunio 17 godina, trener Pišta Engelbreht uočio je da je Dragan konkretan borac i, baš na svoj rođendan, dobio je specijalnu dozvolu i počeo da se bori sa seniorima. 

– Sećam se da sam prvi meč imao u Zrenjaninu, protiv Lukača, tada vrhunskog takmičara, i dobio sam ga. Nanizao sam potom još nekoliko borbi i pobeda u Prvoj jugoslovenskoj ligi, 1970. postao sam član državnog tima, nastupajući u polusrednjoj, a posle samo tri meča, sticajem okolnosti, prešao sam u srednju kategoriju – kaže. 

Odmah su počeli da nailaze Vujkovićevi uspesi i na međunarodnoj sceni.

–  Postao sam prvak Balkana, osvojio sam zlato i u veoma ozbiljnoj konkurenciji na Mediteranskim igrama u Izmiru. Obaveze u ringu postajale su sve veće, pa sam 1974. s reprezentacijom otišao na prvo Svetsko prvenstvo u Havani. U prva dva susreta savladao sam predstavnike Ugande i Maroka, da bi mi potom rival bio Rumun Nastak, kojeg sam ranije pobedio na ringu u njegovoj zemlji. Bio je to duel u polufinalu i ne znam kako su smeli... Znate, tada Jugoslavija nije bila u istočnom bloku, a većinu sudija činili su predstavnici zemalja koje su bile članice Varšavskog pakta. Ukratko, bio sam mnogo bolji, prosto ga demolirao, a pobeda je pripala Rumunu. On je otišao u finale, meni je pripala bronza – priseća se.

Boks je odavno prepoznat kao sport u kojem je uticaj sudija izuzetan, što je Vujković tada osetio i na svojoj koži.

–  Gubio sam mečeve po Evropi za koje sam bio siguran da ću pobediti. Situacija u Americi bila je drugačija... Primera radi, u Memfisu mi je 20.000 ljudi aplaudiralo za ono što sam prikazao, a ja sam mislio da me zezaju. U boksu su važni opšta fizička sprema i talenat, odnosno ono što si, kao osnovne elemente, prihvatio u svom razvoju. Bio sam poludefanzivac, koji je umeo da radi prednjom rukom. Trener Pišta mi je omogućio da završim višu boksersku školu, ozbiljno sam shvatao svaku borbu i to je donosilo rezultat. Na sudije, nažalost, nisam mogao da utičem, to je više bila politika – kaže.

Posle 1974. godine, sam Dragan priznaje da se malo i opustio, kada je svakodnevni život bio u pitanju.

–  Počeo sam da idem po estradi, pevači su me vodili kao gosta, imao sam i skeč sa Čkaljom, što je umanjilo kvalitet mojih treninga. Zbog toga sam gubio neke borbe, koje nije trebalo, ali vreme je išlo dalje. Bilo je i tada pobeda na Balkanijadama i Mediteranskim igrama, a onda je naišlo Svetsko prvenstvo 1978. u Beogradu... Do tada, predstavnici istočnih zemalja nisu išli na zapad i obrnuto, a na BAPS-u se pojavila kompletna planetarna elita – dodaje.

Na tom prvenstvu, Vujković, koji nije bio kapiten naše selekcije, našao se u teškoj kategoriji.

– Trener Bruno Hrastinski bio je izuzetni klikeraš. Već tada sam boksovao za svoj klub u toj konkurenciji, pa je odluka bila da Slobodan Kačar nastupi u srednjoj, Tadija u poluteškoj, a ja da odem među teškaše, zbog iskustva i kvaliteta. Sećam se da smo zvanično merenje imali u velikoj sali gde je bilo poređano 10 vaga, pa je svaki od nas stajao uz kantar koji je bio namenjen borcima za tu kategoriju. Kada me je video među teškašima, veliki Teofilo Stivenson, moj kasniji rival u finalu, gurkao me je i govorio da sam promašio vagu. Kada je konačno shvatio da ću zaista biti u konkurenciji s njim, počeo je da vrti glavom, jer je znao da sam bio veoma brz i pravi virtuoz na nogama – kaže. 

Do ulaska u finalni susret, Vujković je imao četiri izuzetno teške borbe.

– Imao sam tremu, jer su to bili ljudi teži od mene i po 25 kilograma, uz to i veoma spremni borci – veli. – Mislim da je BAPS bio jedini šampionat gde su predstavnici jedne tako male zemlje, kakva je Jugoslavija bila u globalnim razmerama, osvojili toliko medalja. Čak smo u nekim borbama bili možda i oštećeni, ali smo, uprkos svemu, stigli do čak sedam odličja. Redom sam pobeđivao Poljaka Skžeča, pa tada znanog Bugarina Suvajdžijeva, a u polfinalu i Istočnog Nemca, 106 kilograma teškog i neverovatno snažnog, pravi tenk na nogama, Jirgena Varhangela. Međutim, pri kraju te borbe pukla mi je arkada, ali sam ga savladao. Posle meča, tri sata mi je dr Branko Ostojić šio arkadu i stavio mi, čini mi se, šest šavova. Povreda je bila savršeno skrivena, premazana kozjom mašću, jer da nije, shodno pravilima, ne bih smeo da izađem na finalni meč sa Teofilom Stivensonom, najboljim amaterskim bokserom svih vremena, trostrukim olimpijskim i svetskim prvakom. A ja sam to svim srcem želeo...

I tako, na red je došlo i finale, u kojem su se našla, barem po građi, dva neravnopravna borca.

– Odboksovao sam prvu rundu vrlo dobro, čak je i dobio 19:18, želeći da donesem Jugoslaviji zlato. Sve sam radio onako kako je i trebalo, držeći totalnu distancu, čak sam ponekad i bežao po ringu i izbegavao da budem sateran u ugao. Ipak, negde pred kraj, dobio sam jak i nezgodan udarac u pleksus, a, uz to, povređena arkada počela je da flisuje. Na pauzi, Hrastinski me je pitao šta da radimo, a ja sam mu rekao da mislim da je meč gotov, da nećemo dalje i odustao sam, doduše teška srca, od dalje borbe. Bilo mi je jako krivo, ali... Po proglašenju pobednika, Teofilo mi je podigao ruku u vazduh, jer sam ga, i pored svega, prilično iznenadio. Danas kada se svega prisetim, jesam očekivao da ću se u Beogradu dobro boriti, jer sam bio dosta brži od rivala, ali da sam mislio da ću stići do finala, iskreno, to baš i nisam – priznaje.

 Najveće razočaranje tokom bogate karijere Dragomir Vujković je doživeo na Olimpijskim igrama u Montrealu, 1976.

– Tada sam bio u fenomenalnoj formi i pobeđivao redom sve rivale u srednjoj kategoriji. Prvi susret sam imao s Englezom, favoritom, kog sam savladao. U drugom kolu očekivao me je kubanski bokser, kog sam pre toga savladao na Kupu Strandžat u Bugarskoj. Međutim, od pet arbitara, trojica su bila iz istočnoevropskih zemalja... Dve runde sam besprekorno odradio i bio vidno bolji, a onda, jer sam znao da mi sledi duel s Rusom u polufinalu, postao sam defanzivniji, boksovao na distanci, sa željom da me rival ne dohvati, a da mu zadam pokoji udarac. I pored svega, arbitri su dodelili pobedu Kubancu s 3:2 i bilo mi je to jedno od najvećih razočaranja u karijeri, jer sam izgubio borbu koju, zapravo, nisam izgubio. Posle su mi se izvinjavali, ali od toga nisam imao ništa – dodao je Dragomir Vujković, čovek koji se nije oprobao i u profesionalnom ringu. 

Iako je trenirao s Parlovom, zbog iznenadne smrti Brankinija, čuvenog italijanskog menadžera koji je trebalo da mu organizuje borbe, debi nije dočekao. Karijeru je završio u 31. godini, boksujući u Nemačkoj, a potom i u matičnom Spartaku, gde je bio i trener.