IN MEMORIAM: Oto Tolnai (1940–2025), pisac bez granica
Sa životne scene otišao je Oto Tolnai, pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista, književni prevodilac, likovni kritičar.
Svojom tematskom širinom, oblikovnom raznolikošću, jezičkom inventivnošću i, posebno, dubinom poetskog uvida u gotovo sve slojeve ljudske egzistencije u modernim vremenima, kao i zagledanošću u enigmatičnost pitanja, iskušenja i fenomena sa kojima se suočava čovek našeg doba, izgradio je opus gotovo bez presedana u srednjoevropskoj kulturi, jednom stranom oblikovan na mađarskom, a drugom na srpskom jeziku.
Rođen je u Kanjiži 1940. godine, a studirao je mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu.
Dobitnik je svih najznačajnijih književnih nagrada i u bivšoj Jugoslaviji – dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) – i u Mađarskoj: nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000).
Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998, a najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine.
Bio je pokretač (1961) i glavni urednik književnog podlistka Symposion i, potom (1965), časopisa Új Symposion. Kasnije je bio urednik literarnih emisija i likovni kritičar u redakciji programa Radio Novog Sada na mađarskom jeziku do penzionisanja, 1994. godine.
Bio je i poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prva zbirka poezije, Homorú versek, izašla mu je 1963. i od tad je objavio još dvadesetak knjiga poezije, nekoliko romana, a autor je i niza drama, od kojih su izvedene Végeladás (Rasprodaja), 1979; Vauer-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991.
