DUŠANKA VRANJEŠEVIĆ o novoj knjizi „IDI DO KRAJA”: Putovanje kroz ŽIVOT i PRIJATELJSTVO

Vođena idejom da svaki početak zaslužuje i svoj kraj i gurajući sebe da „ide do kraja”, autorka je želela da ovom ličnom pričom pošalje poruku čitaocima da ne odustaju od svoje ideje i zacrtanih ciljeva, a da na papir stavi istinu o neraskidivom prijateljstvu, oličenu kroz sopstveno odrastanje i borbu sa gubicima i nepravdom. 

– Moja prijateljica Natalija imala je izgled i pamet, bila je talentovana za glumu, pesmu. Ona je, inače, tragalac za srećom, koju nikada nije pronašla. Pri samom rođenju majka joj je umrla, a ona je ostala sa ocem, koji se ponovo oženio. Nakon godinu dana oca su joj ubili partizani i ona je ostala da živi sa maćehom. Zajedno smo išli u osnovnu i srednju školu u Prokuplju, a tek kada smo se izdvojile iz društva i počele da radimo zajedno kao nastavnice u školi imale smo vremena da pričamo o svemu i svačemu. 

Ona je meni tu svoju priču dozirano otkrivala – priča za „Dnevnikov” TV magazin Dušanka Vranješević. – Ona je po majci vukla korene iz Dalmacije. Izgledala je kao Italijanka - bila je vitka, visoka, imala je dugu crnu kosu, crne oči. Vrlo upečatljiva. To je usud koji je morala da nosi kroz život - momci su je opsedali i uvek razočaravali. Nakon što se udala i odselila izgubila sam sve veze sa njom. Dobila sam ćerku Svetlanu i počela da živim svoj život.

Prekinuta veza sa bliskom prijateljicom iznova je mučila Dušanku i zbog toga je, kako nam otkriva, stalno krivila sebe. Želela je da je ponovo pronađe, iako u Prokuplju, odakle su obe potekle, niko više nije znao gde je ona. 

– Kada je počela pandemija koronavirusa rešila sam da, pošto nisam mogla ništa drugo da radim, krenem da istražujem. Došlo je vreme kada sam ja kao autor pokušavala da saznam njenu priču, ali je nisam pronalazila. Sebi sam tih dana stalno govorila: „Idi do kraja. Moraš da je nađeš, kakav god bio kraj. Verovatno će boleti, ali započela si neku priču davno, završi je do kraja”.

Nisam želela da je zaboravim – priča nam autorka romana „Idi do kraja”. – Tražila sam sve živo, išla po grobljima u Prokuplju, išla u Beograd, vodio me je neki trag. Zvala sam i sva beogradska groblja i saznala da je na Orlovači sahranjena jedna osoba koja se zove isto kao moja prijateljica, ali da ima italijansko prezime. Na kraju mi je pomogao jedan moj prijatelj iz Prokuplja, inače pisac. 

Mi smo dve-tri godine zajedno tragali za njenom pričom. On je pronašao njenu sestru od strica koja živi u Prokuplju i tako sam saznala sve. Ona je završila u Italiji. Umrla je od karcinoma, ali nije htela da je sahrane pored muža Italijana. Želela je da je vrate u Beograd i sahranjena je u grobu svoje maćehe. 

Otišla sam na njen grob. Stigla sam do kraja. Ja sam to kao neki zavet dala i sebi, a i svojoj prijateljici. Uspela sam. Ona je bila tu negde oko mene, ali nisam imala vremena da je potražim. Nismo mogle da se sretnemo, neka viša sila je to sprečila, a možda je i trebalo tako da na kraju ja obezbedim mir u njenom grobu sa njenom maćehom. 

Natalija je, inače, u knjizi potpisana punim imenom i prezimenom, a njena fotografija čak krasi i naslovnu stranu romana „Idi do kraja”. 

– Dobila sam saglasnost da mogu da pišem sve. Ovo je potpuno istinita knjiga, ovo je život. Ja sam napravila fotografiju sa naslovne strane još 1959. godine na obali Dunava u Tekiji. I čuvala sam je. Posvetila sam knjigu mom prijatelju koji je umro tokom korone. On me je terao da pišem knjigu, ali, nažalost, nije doživeo ovo izdanje – ističe autorka.

Nakon novosadske promocije knjige, koja je upriličena u Muzeju Vojvodine, Dušanka Vranješević će svoj novi roman promovisati i u rodnom Prokuplju, a potom i u Blacu i sa tamošnjom publikom, kako kaže, završiti priču između nje i njene prijateljice. 

– Ljudi čitaju knjigu u dahu i slave naše prijateljstvo. Knjiga je lepa, nije teška za čitanje, kažu mi da je pročitaju za dan i po. Ne spavaju.

Zanimljivo je i to da se priča ovog romana odvija na obali Dunava. U detalje opisujem svaki cvet, svaki brod koji pristaje. Kraj romana jeste težak, ali pokušavam da ga ublažim i uvek se okrećem prirodi. Zato ljudi i nemaju osećaj tuge koja izbija iz svake misli koju imam. I sad, kad pomislim na Nataliju, setim se tih lepih dana – setno nam kazuje Dušanka Vranješević.  

– Duži period sam htela da napišem ovu knjigu, jer je ta priča bila u meni godinama. Najmanje zadnjih 20 godina sam pokušavala da nađem vremena, da se osamim i napišem roman koji je, po mom mišljenju, najzreliji i najbolji do sada. Dosta mi je bilo teško posle pisanja ove knjige. Razbolela sam se, imala sam srčanih problema. Ne možeš da pišeš ako sve to ne preživljavaš. Nije mi bilo lako da dovedem priču do kraja. Trudila sam se da bude savršena.

Dušanka je najpre radila u prosveti i to četiri godine kao nastavnik fiskulture. Nakon udaje se zaposlila u privredi, kojoj je ostala posvećena do kraja radnog veka. Ostvarila se u raznim kompanijama u kojima je menjala radna mesta - od referenta u prodaji do generalnog direktora. Uspešno je vodila i svoje preduzeće. 

Za uspešan rad u privredi dobila je značajne nagrade i priznanja poput Oktobarske nagrade Novog Sada 1986. Proglašena je i najuspešnijom ženom Jugoslavije 1988. godine, a 1994. godine svrstana je u top deset menadžera u Jugoslaviji, a Regionalna privredna komora iz Novog Sada joj je 2010. godine uručila nagradu svrstavajući je u red najuspešnijih poslovnih žena regije. 

Autorka ističe da njeni životni putevi nisu kratki, te da je ona neko ko stalno negde ide. I kroz život, baš kao i u pisanju poslednjeg romana,  uvek „ide do kraja”. 
– Mnogo toga sam u životu uradila i, zaista, ništa nisam ostavila nedovršeno. Uvek idem do kraja – zaključuje autorka. 

Vladimir Bijelić