Književnik Mihajlo Pantić, dobitnik nagrade "Sreten Marić": Pisanje nije uzaludna rabota

Ova nagrada nosi ime po vrsnom prevodiocu i esejisti Sretenu Mariću (1903-1992) i dodeljuje se svake druge godine, a žiri u sastavu Katarina Marić Leo bardi, Radovan Popović i Gojko Tešić odluku da ona sad pripadne Pantiću doneo jednoglasno.

”Za više od četiri decenije praćenja i tumačenja savremene srpske književnosti, podjednako poezije, proze i esejistike, Mihajlo Pantić, ujedno i vrlo inovativan pripovedač, stvorio je razuđen književnokritički opus u kojem se s jedne strane praktično primenjuju iskustva i saznanja aktuelnih teorijskih pravaca, a sa druge čuva stilska pregmanitvost i retorička prijemčivost starije esejističke škole oličene u delu Sretena Marića i drugih najznačajnijih srpskih kritičara i esejista minulog vremena”, navodi se u obrazloženju žirija.  Mihajlu Pantiću će ovo priznanje biti uručeno narednog meseca u Kosjeriću, a ono je bilo i povod da se u razgovoru sa ovim uglednim književnim stvaraocem i univerzitetskim profesorom osvrnemo na širok spektar njegove književne poetike.

 Zakoračili ste u svet književnosti početkom osamdesetih godina prošlog veka. Mladost je željna (samo)dokazivanja, ali vi od početka niste gradili karijeru diskreditujući druge, što je onda bilo, a i danas je, vrlo popularno?

– Da, mogao bih u tom smislu reći da postoje dve vrste pisaca. Prvi veruju da se mesto u književnosti osvaja poricanjem drugih, a u tome je najdalje, ne računajući stalna, svakovremena zlurada zakerala, otišla istorijska avangarda, a ni danas ne manjka njihovih čukununuka. Njima je zadovoljstvo da se podsmehnu ili izvrgnu ruglu druge smrtnike jer, eto, i ti drugi pišu, kao da se pravo da to neko čini dobija nečijim, upravo njihovim dekretom. Tu, naravno, ne mislim na legitimnu kritičku raspravu bez koje nema razlikovanja vrednosti. Nevolje, međutim, počinju kad pokušate da pročitate ponešto od dela tih dežurnih poricatelja, da saznate šta je rezultat njihovih poetičkih ili estetičkih stanovišta. Ko danas pamti negatore, na primer, Crnjanskog, a bio ih je zavidan broj? Ko čita njihove knjige, ako ih je uopšte i bilo? Gde su Popini oponenti? I tako redom, do u beskraj. Znatno je složenije suditi o onima koji stoje nasuprot pomenutih kritičara svega postojećeg, večito nezadovoljnih, opsednutih mišlju da im neko nepoznat stalno nešto uskraćuje, da ne primećuje njihovu genijalnost. 

No, da ostanem pri pitanju: nisam sopstveno bavljenje književnošću razumeo kao vid samodokazivanja, nego kao izraz duboke, ne uvek lako objašnjive potrebe. Dok pišem ne razmišljam o tome šta bih time eventualno želeo da postignem. Jedini motiv je razmena; pisanje je vid razmene, nešto dajemo, nešto primamo, i u toj dvosmernosti se samoizgrađujemo, menjamo, postajemo svesniji i sebe i sveta u kojem postojimo. Slobodno je upotrebiti reč ljubav, bar ona nikoga nikada ne poriče. Reakcije na to što sam napisao nisu u mojoj nadležnosti, ne mogu ih predvideti, što ne znači da za njih nisam odgovoran. Ali, ono što je napisano ima svoj samostalni život na koji pisac ne može uticati, pa to i ne treba da čini. Uzalud svaka reklama, incident, izazivanje pažnje – odluku da li će sa nekom knjigom da ode u krevet donosi samo i jedino čitalac, podstaknut svojom potrebom, željom ili radoznalošću. Recimo, kod mene slični pokušaji izazivaju suprotnu reakciju. Ne čitam ono što je medijski izvikano, želim da sam dođem do nekog uzbuđujućeg otkrića, i to zadovljstvo ne bih nikako sebi uskraćivao. Konačno, od pisaca kojima sam se divio primio sam nauk da je pisac obavezan samo jedno: da piše najbolje što može i ume. A kako to izgleda mereno nekim apsolutnim, apstraktnim merilima, to nije u njegovoj moći. O tome se pitaju drugi – tradicija, čitaoci, a važan je i uticaj koji se nečijim delom izvrši na kulturu, na društveno mišljenje i ukus, pa, nikako ne na poslednjem mestu, i na samu književnost.   

 U knjizi „Beskonačni razgovori” sabrali ste vaše intervjue iz prethodne četiri decenije. U odgovorima na pitanja novinara ili kolega govorite mahom o sopstvenom pisanju, ali i o drugim piscima. Pisce koje niste poznavali, koje ste čitali, ali i vaše savremenike, među kojima ima i podosta vaših sagovornika i prijatelja, vrlo plastično ste opisali u „Pričama o piscima”. Jesu li te dve knjige jedna drugoj inverzija?

– Rekao bih da se one nadopunjuju. Dok čitamo neku knjigu mi, posredno, sklapamo prijateljski dogovor sa njenim piscem, tako prijateljujemo i sa ljudima koji su živeli davno pre nas i nisu ni mogli pretpostavljati da će u nama, jednom, pronaći nepoznate prijatelje, one koji im posvećuju svoje misli i vreme, a za uzvrat dobijaju znanje, utehu, zadovoljstvo, i ko zna šta sve još što se od čitanja može dobiti. A oni koje sam poznavao, koji su mi bili sagovornici ili prijatelji, obogatili su me i na drugi, neposredan način, pa sam, kad god bih uzimao njihove knjige u ruke, sasvim prirodno njih najpre u njima video, a ponešto sam i sâm to o čemu su pisali proživeo. Te dve knjige su, inače, nastale gotovo nehotično, nisam ih prethodno zamišljao sve dok mi jednog dana nije sinulo da sa svih strana prikupim manje-više sve što sam na taj način o drugima proslovio, a da u drugom slučaju Dragan Babić probere 65 mojih intervjua koliko sam ih dao ili napisao tokom minulih decenija, takvih je preko dve stotine. Na sreću, neću pisati memoare, pa nije bilo potrebe da bilo šta izmišljam ili preinačujem. I moram da kažem da me je donekle začudio dobar prijem tih knjiga. Mislio sam, koga li će to zanimati? Eto, našli su se i takvi.

 Vaša knjiga „Nijedna od sedam”, kao uostalom i druge prozne, esejističke ili knjige intervjua i studija, govore o urbanim likovima, kao i o Novom Beogradu, koji je kod Vas skoro pa personifikovan. Dok je dobar deo ovdašnjih književnika izgradio karijeru opisujući svet margine, vas autsajderi nisu interesovali?

– Nema mi druge nego da to potvrdim. U modernoj književnosti došlo je do kopernikanskog obrta u odnosu na tradiciju. U starijim epohama, a koren je u Aristotelovom mišljenju, pravo da budu u tematskom središtu književnosti zasluživali su samo izabranici, najpre bogovi, potom polubogovi, pa božji sinovi, pa carevi i kraljevi, pa aristokratija, pa, konačno, epski heroji. Malog čoveka ni od korova, gvirio je sramežljivo iza zavese. Srednji vek je apsolutizovao tu koncepciju, a rana prosvećenost dodala je i sam narod kao kolektivni lik, po pravilu predstavljen u idealističkim, predimenzioniranim razmerama. I onda, odjednom, mada to nije bilo baš odjednom, ali nam se danas tako čini, svakidašnjica je premrežila svet umetnosti, pa se i ona sve više i više snižavala, glavni „junaci” postali su izopštenici, autsajderi, nesnađenici sa socijalnog ruba, božjaci i skudoumnici, počev, recimo od dela ruskih i inih realista (kod kojih je i dalje bilo plemstva), preko modernističkih niskomimetskih tipova, antijunaka bitničke i yins proze, i tako, sve do danas, kada je autofikcija odnela prevagu. Pisci, uzmite za primer Knausgora, najviše i najradije pišu o sebi, drugi ih zanimaju u najminimalnijoj mogućoj meri. Svako sa sobom nosi po makar jedan roman, roman o porodičnom poreklu, odrastanju, prvim iskustvima, i, neizostavno, o sopstvenom neskladu sa svetom. I sada je to otišlo u drugu krajnost koja, moram primetiti, postaje prilično predvidljiva, te samim tim i nezanimljiva. Ne kažem da tu nema dobrih knjiga, naravno da ih ima, ali i takve zaboravimo ili pomešamo sa drugima nekoliko dana ili meseci nakon što smo ih pročitali. 

U pričama iz knjige koju pominjete više sam se nego ranije bavio sudbinskim ili dobrovoljnim izopštenicima, jednostavno, nametnuli su mi se, i da bih nekako izašao na kraj s time, pristao sam na tu „prinudu”. Bilo je interesantno govoriti o ljudima koji se mahom ne pitaju o životu nego ga jednostavo žive. Inače, svet mojih priča obično naseljavaju gradski ljudi nalik meni, izgubljeni u anonimnom mnoštvu sa svim poteškoćama, dilemama i radostima koje dele sa drugima. Davno sam uvideo da je to najteži put i stoga meni iskušavajuće izazovan: nije lako uočiti izdvojenost i posebnost u svetu koji nas sve ujednačuje i poravnava. Ali, na šestom spratu solitera iz nekog novobeogradskog bloka sigurno i danas živi neka Julija koja se lepo gleda sa nekim Romeom iz susednog ulaza, a njihovi se očevi, avaj, ne podnose od najranijeg detinjstva, išli su u istu školu, ali su pripadali različitim navijačkim grupama. 

 Bili ste često, a i dalje ste, u žirijima za ovdašnje prestižne književne nagrade. Čitate svakodnevno mnogo rukopisa. Uverili ste se da je pisaca više nego čitalaca. Da li je pisanje danas zaludna rabota?

– Naravno da nije. Nikada nije ni bilo. Pisanje je rezultat unutrašnjeg naloga čovekovog da uobliči sopstvene misli, iskustvo, nadahnuće, znanje... Podrazumeva se da rezultat te aktivnosti nije uvek umetnost, jer ne proizvodi odgovarajuće estetske efekte, ali uvek govorim da je sto puta bolje da ljudi pišu nego da jedni drugima smišljaju i vrše zlosti i pakosti. Pisanje je plemenita, ispunavajuća, koncentrisana radnja. Eventualni problemi nastaju u trenutku kad neko počinje da od toga nešto nerealno očekuje; onda se javlja procep koji je teško prevazići, jer drugi svet je mahom ravnodušan ili zaokupljenim sopstvenim poslovima i brigama, pa, zašto da ne, i sopstvenim pisanjem. Treba ostati razložan u očekivanjima, a to nije uvek lako, potvrde ne dolaze preko noći niti se priroda i način prijema mogu predvideti, čak i kada je ono što je napisano potencijalno vrlo uspelo i vredno.

Nemanja Savić