Књижевник Михајло Пантић, добитник награде "Сретен Марић": Писање није узалудна работа

Ова награда носи име по врсном преводиоцу и есејисти Сретену Марићу (1903-1992) и додељује се сваке друге године, а жири у саставу Катарина Марић Лео барди, Радован Поповић и Гојко Тешић одлуку да она сад припадне Пантићу донео једногласно.

”За више од четири деценије праћења и тумачења савремене српске књижевности, подједнако поезије, прозе и есејистике, Михајло Пантић, уједно и врло иновативан приповедач, створио је разуђен књижевнокритички опус у којем се с једне стране практично примењују искуства и сазнања актуелних теоријских праваца, а са друге чува стилска прегманитвост и реторичка пријемчивост старије есејистичке школе оличене у делу Сретена Марића и других најзначајнијих српских критичара и есејиста минулог времена”, наводи се у образложењу жирија.  Михајлу Пантићу ће ово признање бити уручено наредног месеца у Косјерићу, а оно је било и повод да се у разговору са овим угледним књижевним ствараоцем и универзитетским професором осврнемо на широк спектар његове књижевне поетике.

 Закорачили сте у свет књижевности почетком осамдесетих година прошлог века. Младост је жељна (само)доказивања, али ви од почетка нисте градили каријеру дискредитујући друге, што је онда било, а и данас је, врло популарно?

– Да, могао бих у том смислу рећи да постоје две врсте писаца. Први верују да се место у књижевности осваја порицањем других, а у томе је најдаље, не рачунајући стална, сваковремена злурада закерала, отишла историјска авангарда, а ни данас не мањка њихових чукунунука. Њима је задовољство да се подсмехну или извргну руглу друге смртнике јер, ето, и ти други пишу, као да се право да то неко чини добија нечијим, управо њиховим декретом. Ту, наравно, не мислим на легитимну критичку расправу без које нема разликовања вредности. Невоље, међутим, почињу кад покушате да прочитате понешто од дела тих дежурних порицатеља, да сазнате шта је резултат њихових поетичких или естетичких становишта. Ко данас памти негаторе, на пример, Црњанског, а био их је завидан број? Ко чита њихове књиге, ако их је уопште и било? Где су Попини опоненти? И тако редом, до у бескрај. Знатно је сложеније судити о онима који стоје насупрот поменутих критичара свега постојећег, вечито незадовољних, опседнутих мишљу да им неко непознат стално нешто ускраћује, да не примећује њихову генијалност. 

Но, да останем при питању: нисам сопствено бављење књижевношћу разумео као вид самодоказивања, него као израз дубоке, не увек лако објашњиве потребе. Док пишем не размишљам о томе шта бих тиме евентуално желео да постигнем. Једини мотив је размена; писање је вид размене, нешто дајемо, нешто примамо, и у тој двосмерности се самоизграђујемо, мењамо, постајемо свеснији и себе и света у којем постојимо. Слободно је употребити реч љубав, бар она никога никада не пориче. Реакције на то што сам написао нису у мојој надлежности, не могу их предвидети, што не значи да за њих нисам одговоран. Али, оно што је написано има свој самостални живот на који писац не може утицати, па то и не треба да чини. Узалуд свака реклама, инцидент, изазивање пажње – одлуку да ли ће са неком књигом да оде у кревет доноси само и једино читалац, подстакнут својом потребом, жељом или радозналошћу. Рецимо, код мене слични покушаји изазивају супротну реакцију. Не читам оно што је медијски извикано, желим да сам дођем до неког узбуђујућег открића, и то задовљство не бих никако себи ускраћивао. Коначно, од писаца којима сам се дивио примио сам наук да је писац обавезан само једно: да пише најбоље што може и уме. А како то изгледа мерено неким апсолутним, апстрактним мерилима, то није у његовој моћи. О томе се питају други – традиција, читаоци, а важан је и утицај који се нечијим делом изврши на културу, на друштвено мишљење и укус, па, никако не на последњем месту, и на саму књижевност.   

 У књизи „Бесконачни разговори” сабрали сте ваше интервјуе из prеthodnе четири деценије. У одговорима на питања новинара или колега говорите махом о сопственом писању, али и о другим писцима. Писце које нисте познавали, које сте читали, али и ваше савременике, међу којима има и подоста ваших саговорника и пријатеља, врло пластично сте описали у „Причама о писцима”. Јесу ли те две књиге једна другој инверзија?

– Рекао бих да се оне надопуњују. Док читамо неку књигу ми, посредно, склапамо пријатељски договор са њеним писцем, тако пријатељујемо и са људима који су живели давно пре нас и нису ни могли претпостављати да ће у нама, једном, пронаћи непознате пријатеље, оне који им посвећују своје мисли и време, а за узврат добијају знање, утеху, задовољство, и ко зна шта све још што се од читања може добити. А они које сам познавао, који су ми били саговорници или пријатељи, обогатили су ме и на други, непосредан начин, па сам, кад год бих узимао њихове књиге у руке, сасвим природно њих најпре у њима видео, а понешто сам и сâм то о чему су писали проживео. Те две књиге су, иначе, настале готово нехотично, нисам их prеthodno замишљао све док ми једног дана није синуло да са свих страна прикупим мање-више све што сам на тај начин о другима прословио, а да у другом случају Драган Бабић пробере 65 мојих интервјуа колико сам их дао или написао током минулих деценија, таквих је преко две стотине. На срећу, нећу писати мемоаре, па није било потребе да било шта измишљам или преиначујем. И морам да кажем да ме је донекле зачудио добар пријем тих књига. Мислио сам, кога ли ће то занимати? Ето, нашли су се и такви.

 Ваша књига „Ниједна од седам”, као уосталом и друге прозне, есејистичке или књиге интервјуа и студија, говоре о урбаним ликовима, као и о Новом Београду, који је код Вас скоро па персонификован. Док је добар део овдашњих књижевника изградио каријеру описујући свет маргине, вас аутсајдери нису интересовали?

– Нема ми друге него да то потврдим. У модерној књижевности дошло је до коперниканског обрта у односу на традицију. У старијим епохама, а корен је у Аристотеловом мишљењу, право да буду у тематском средишту књижевности заслуживали су само изабраници, најпре богови, потом полубогови, па божји синови, па цареви и краљеви, па аристократија, па, коначно, епски хероји. Малог човека ни од корова, гвирио је срамежљиво иза завесе. Средњи век је апсолутизовао ту концепцију, а рана просвећеност додала је и сам народ као колективни лик, по правилу представљен у идеалистичким, предимензионираним размерама. И онда, одједном, мада то није било баш одједном, али нам се данас тако чини, свакидашњица је премрежила свет уметности, па се и она све више и више снижавала, главни „јунаци” постали су изопштеници, аутсајдери, неснађеници са социјалног руба, божјаци и скудоумници, почев, рецимо од дела руских и иних реалиста (код којих је и даље било племства), преко модернистичких нискомиметских типова, антијунака битничке и yins прозе, и тако, све до данас, када је аутофикција однела превагу. Писци, узмите за пример Кнаусгора, највише и најрадије пишу о себи, други их занимају у најминималнијој могућој мери. Свако са собом носи по макар један роман, роман о породичном пореклу, одрастању, првим искуствима, и, неизоставно, о сопственом нескладу са светом. И сада је то отишло у другу крајност која, морам приметити, постаје прилично предвидљива, те самим тим и незанимљива. Не кажем да ту нема добрих књига, наравно да их има, али и такве заборавимо или помешамо са другима неколико дана или месеци након што смо их прочитали. 

У причама из књиге коју помињете више сам се него раније бавио судбинским или добровољним изопштеницима, једноставно, наметнули су ми се, и да бих некако изашао на крај с тиме, пристао сам на ту „принуду”. Било је интересантно говорити о људима који се махом не питају о животу него га једноставо живе. Иначе, свет мојих прича обично насељавају градски људи налик мени, изгубљени у анонимном мноштву са свим потешкоћама, дилемама и радостима које деле са другима. Давно сам увидео да је то најтежи пут и стога мени искушавајуће изазован: није лако уочити издвојеност и посебност у свету који нас све уједначује и поравнава. Али, на шестом спрату солитера из неког новобеоградског блока сигурно и данас живи нека Јулија која се лепо гледа са неким Ромеом из суседног улаза, а њихови се очеви, авај, не подносе од најранијег детињства, ишли су у исту школу, али су припадали различитим навијачким групама. 

 Били сте често, а и даље сте, у жиријима за овдашње престижне књижевне награде. Читате свакодневно много рукописа. Уверили сте се да је писаца више него читалаца. Да ли је писање данас залудна работа?

– Наравно да није. Никада није ни било. Писање је резултат унутрашњег налога човековог да уобличи сопствене мисли, искуство, надахнуће, знање... Подразумева се да резултат те активности није увек уметност, јер не производи одговарајуће естетске ефекте, али увек говорим да је сто пута боље да људи пишу него да једни другима смишљају и врше злости и пакости. Писање је племенита, испунавајућа, концентрисана радња. Евентуални проблеми настају у тренутку кад неко почиње да од тога нешто нереално очекује; онда се јавља процеп који је тешко превазићи, јер други свет је махом равнодушан или заокупљеним сопственим пословима и бригама, па, зашто да не, и сопственим писањем. Треба остати разложан у очекивањима, а то није увек лако, потврде не долазе преко ноћи нити се природа и начин пријема могу предвидети, чак и када је оно што је написано потенцијално врло успело и вредно.

Немања Савић