“Hasanaginica” Andraša Urbana daleko od arhetipa

Inspirisan dramom Ljubomira Simovića,  "Hasanaginicu" je režirao Andraš Urban, a u naslovnoj ulozi je Marta Bereš.U ostalim ulogama su: Livia Banka, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo i Zoltan Širmer. Tekst je na mađarski jezik preveo Robert Lenard, a dramaturg je Vedrana Božinović. Scenograf je  Andraš Urban, kostimografkinja je Milica Grbić-Komazec, a kompozitorka je Irena Popović Dragović.

“Hasanaginica“ nije samo drevna priča o ljubavi, bolu, muškarcu i ženi, porodici. Hasanaginica je pre svega priča o ženi. O ženama. Da, naizgled je o položaju žene usred islamske neke države ‒ ali ruku na srce, položaj žene je samo naizgled bolji kod nas ili čak u nekoj civilizovanijoj zemlji. Usred svetskih i lokalnih skandala zlostavljanja žena ‒ stiže večna priča o večnom zlostavljanju apsolutne žene i majke, napominje u najavi Novosadsko pozorište.

Andrašu Urbanu je ovo četvrta režija u ovom teatru, gde je dosad režirao predstava "Mara / Sad", "Ban Bank i "Neoplanta".

Nije strah taj koji me primarno zanimao, već koji se to ženski lik danas plasira kao deo manipulativne mašinerije, bilo koje, verske, političke, sistemske, koji nam se to ženski arhetip plasira. Ljudi stradaju, i to nije nimalo romantično. Vrlo je bolno i za one oko njih i to nije nikakva škola za te druge. Jer, jako slabo učimo iz primera oko nas. Vrlo su srećni ljudi koji znaju da uče iz svojih grešaka a posebno iz tuđih. Ja to baš i ne znam, priznaje Andraš Urban.

Pitanje koje sam sebi postavljala čitajući dramatizacije “Hasanaginice”, te ono što je pisano o njoj bilo je - zar to nije betoniranje određenog arhetipa? Nije li Hasanaginica recept po kojem bi i mi danas trebalo da se ponašamo kako bismo se uklopile u obrazac verne ljube, brižne majke, poslušne kćeri, odane sestre….?, reči su dramaturškinje Vedrane Božinović.

N. P-j.